"LJUBAV BEZ USLOVA"-POTREBA/POTRAGA ZA BEZUSLOVNOM PARTNERSKOM LJUBAVLJU

Beleška nakon jedne seanse (kada bi klijent razmišljao “psihoterapijski”):

“Ne mogu da budem u vezi ako me partner ne odobrava. Prepun sam strahova, a kad nju vidim punu besa i agresivnosti, ja se preplašim i bežim. Mogu samo da budem u vezi sa devojkom koja me apsolutno voli i prihvata. Kada naiđem na prepreku, nerazumevanje, na njene reči koje bukvalno shvatam i pogrešno učitavam zbog svojih strahova, ja to doživim kao “požar“, pa nemam mehanizme da ga ugasim. Osećam se bezbednije, lakše, slobodnije kada nisam u vezi, jer tada mogu stvoriti ponovo iluziju da postoji neka druga osoba koja će prihvatiti mene u potpunosti i neće dirati svesno/nesvesno moje slabe tačke. Da li sve to znači da ja želim da budem u vezi pasivan, zavisan od tuđeg prihvatanja mene ili želim da stvorim sigurnost koja nije zavisna od druge osobe?

Došao sam do tačke svog maksimuma koliko mogu da se dam, pružim u vezi, ali njoj to i dalje nije dovoljno. Šta da radim kada ja nisam dovoljno dobar njoj? Onda sledi raskid, nema šta drugo?!

Nije li ipak to krivo uverenje o sebi, kojeg se dugo držim i ne pokušavam da ga promenim, već konstantno tražim  njenu spoljnu potvrdu ljubavi, a kada to izostane kroz reči i ponašanje, ja se osetim ugroženo i bežim. Možda kada bih našao snagu da vidim sebe dovoljno dobrim nezavisno od njenih komentara, potreba i želja, ja bih mogao da se krećem kroz taj “požar“?!
 
Odakle potreba da nas partner/ka voli i prihvata bezuslovno? Nije li to infantilna potreba koja ne može biti zadovoljena? Šta znači to da vas neko voli na taj način? Zbog čega vam je to toliko važno? Da li je to vaša autentična potreba?
 
Postoje različiti motivi (svesni i nesvesni) za ulazak u jednu vezu. Jedan od njih je potreba da budemo bezuslovno voljeni od strane partnera, što bi značilo da on mora prihvatiti sve naše želje, strahove, hirove i ostale manjkavosti. Uprkos težnji da se danas svuda oko nas insistira na ovoj bezuslovnoj ljubavi, kao nečemu što je odlika prave ljubavi, postavlja se pitanje da li je ona toliko lekovita i zdrava za partnere i razvoj veze?

Zar nije sve to regresija u psihološkom smislu: zahtevati od partnera bezuslovnu ljubav i prihvatanje, bez načelnog razmatranja toga šta mi uopšte tražimo? Jer, ako ja hoću da budem voljen, da li treba sebi (ili njoj) da dopustim sve u ponašanju, bez ikakve odgovornosti? Ako je to tako i partner pristane na igru da ja dobijam ljubav bez obzira na svoje ”ispade”, ne dolazimo li na samom kraju do toga da  gubimo ja, moj partner i naša veza? Jer, tada sam poput deteta koje dobija nagradu svaki put kada išara zid, prospe sok ili polomi nešto. Takvim dopuštanjem i nagrađivanjem šaljemo poruku da je svako ponašanje ok i da je sve dozvoljeno, jer smo ”puni” ljubavi. Ali, da li smo zaista puni ljubavi ako nemamo sigurnost da ukažemo na ono što je neprimereno, štetno, antirazvojno?

Recimo da ste navikli da kod kuće stavljate noge na sto dok pušite i pijete kafu, a sada to isto radite dok vaš direktor stoji ispred stola u vašoj kancelariji. Možete opravdavati svoje ponašanje tako što ćete reći da vas direktor voli i da on mora da vas prihvati baš onakvim kakvi jeste ako uopšte želi da budete u toj firmi...?! E sad, vaš partner nije direktor, ali i on ima neke granice, neka razmatranja, stavove, koji treba da budu uzeti u obzir, kao i taj dnevni red koji postoji u firmi. Zašto?
​
Zato  što vam je potrebno usklađivanje, jer svet ne funkcioniše po vašim standardima. Vi se ne razvijate ako održavate infantilnu predstavu da partner uvek treba da vas neguje, podržava i dokazuje ljubav na svakom koraku. Ako niste dobili bezuslovnu ljubav u primarnoj porodici, dok ste imali jednu ili dve godine (kada je bilo prikladno vašoj razvojnoj fazi), zašto biste sada poput “beba” tražili  sigurni dokaz voljenosti? Ali tu nije kraj, vi još i maskirate tu potrebu za bezuslovnom ljubavlju raznim površinskim željama, kupovinom, izlascima, putovanjima itd., skrećući na taj način još dalje od mogućnosti vlastite spoznaje. Čak i da partner krene da vam u svemu tome udovoljava jer se boji “odbačenosti”, jer vas je idealizovao i slično, zašto biste vi insistirali na takvoj postavci stvari?
 
Za promenu, pokušajte da se vratite unazad, da vidite odakle izvire ta potreba, koliko je autentična i prema kome će biti usmerena?
 
Ako ne umete da budete sami, da sami kreirate smisao, bez da vam partner da nešto, onda imate krivi motiv za ulazak u vezu. Ono što ranije niste dobili od roditelja neće vam dati nijedan partner na ovom svetu. 
​
Prava partnerska ljubav se ne bazira samo na prihvatanju, već i na neprihvatanju ili nerazumevanju neke stvari. Bezuslovna ljubav je budistički ideal, retko dostižan ljudima, a čak i nepotreban. Mnogima takva partnerska ljubav suštinski nije ni potrebna, već prostor gde će oni tu ljubav spoznati i usmeriti ka sebi.