Seksualna zavisnost

Hiperseksualnost jedne osobe je “kvalitet” koji vremenom moze da dovede do seksualne zavisnosti. Kod muškaraca je srećemo pod stručnim nazivom satirijaza, a kod žena pod imenom nimfomanija. Radi se o pojačanim seksualnim nagonima za nekom seksualnom aktivnošču, bilo da je to masturbacija ( samozadovoljavanje ),polni akt sa drugom osobom ili neka druga“seksualna” radnja.
Pojačani seksualni nagon moze da zvuči veoma simpatično, u današnjim uslovima života, gde se pod uticajem stresa, ljudi uglavnom žale na smanjenu seksualnu želju, ali istovremeno može da bude simptom ozbiljnog psihološkog poremećaja na polju seksualnog funkcionisanja, sa tendencijom da vremenom ugrozi sve ostale mentalne kapacitete jedne osobe.

Seksualna zavisnost ili adikcija je relativno novi “seksoloski” konstrukt koji se sve više upotrebljava u naučnim i laičkim krugovima kad se objašnjava opsesivno-kompulsivna seksualnost jedne osobe.
Seksualna zavisnost podrazumeva progresivno ili neprekidno prisustvo nametnutih, neželjenih seksualnih misli ( slika ) ili radnji koje pacijent ne moze da spreči.
Seksualna zavisnost je “isforsirana” seksualnost jedne osobe, na njenu štetu.
Vremenom, kako to biva i sa ostalim zavisnostima, šteta je mnogo veća, kada strada i partner i neposredna okolina te osobe.

Svaka aktivnost koja izaziva prijatnost, može da stvori  zavisnost. Tako je i sa seksom, aktivnosču  koja dovodi do povečanog nivoa endogenih opijata, poput endorfina i serotonina, kao i oksitocina ( “vezivni” hormon ).

Prepoznati seksualnu zavisnost na vreme je nužno i veoma značajno, kako bi se što pre zaustavio začarani krug disfunkcionalnog poimanja i shvatanja sopstvene seksualnosti.
Kod zavisnika ćemo uvek pronaći manji skor seksualne inteligencije, kao pokazatelj nedovoljne seksualne edukovanosti, loše komunikacije van i unutar seksa, kao i nedovoljno razvijeno “seksualno JA”.

Sve u svemu, svaka zavisnost, pa i na planu seksa ( koji ne predstavlja štetnu aktivnost sama po sebi, vec veoma zdravu ), dovodi na kraju do rušenja integriteta jedne osobe, sa tendencijom da upropasti život pojedinca u svim njegovim aspektima.

Zato je neophodno seksualnoj zavisnosti pristupiti ozbiljno, aktivirati sve društvene mehanizme kroz sisteme zdravstva i školovanja, javnim seminarima i specijaliziranim radionicama, sa visoko edukovanim stručnjacima u toj oblasti, da bi se ona prepoznala na vreme i kako bi se šanse za njeno izlečenje povećale, a istovremeno skratio terapeutski tretman.


Etiologija


Uzroke za nastanak seksualne zavisnosti uvek treba tražiti u specifičnom psihoseksualnom razvoju date osobe. Ono sto je zajedničko svim osobama sklonim određenoj vrsti zavisnosti, su emotivne traume koje su doživeli za vreme odrastanja, posebno u periodu detinjstva.
Znači, kao deca te osobe su “propatile” zbog okruženja u kojem su živele, zbog svađe njihovih roditelja i sl. Te traume su stvorile “ožiljak”, t.j. rane koje peku, pa zavisnici traže stišavanje tih rana putem različitih modaliteta u ponašanju. Neki će da piju  prekomerno , neki da puše, drugi da se kockaju i sl. Naravno, u populaciji postoji odredjena grupa  kojoj je seks najslađi, pa shodno tome on će  biti prvi na listi prioriteta.

Ali ne mora svaka zavisnost da podleže ovim principima. Ne mora svako da ima loše detinjstvo, ili adolescenciju da bi postao zavisnik. U svakom slučaju, neophodne su “psihološke krize” da bi se zavisnost javila. Prijatnost i relaksacija koja obezbeđuje seksualni užitak, vremenom mogu da dovedu spontano do zavisničkog ponašanja, bez nekog dubljeg i vidljivijeg razloga.
Seks direktno ne ostećuje mozak, u smislu fizičkog razaranja, ali svaka zavisnost, pa i seksualna na kraju dovedu do promene neurotransmisije u mozgu, pa se seks više ne doživljava kao prijatnost već pre kao “moranje”. Znači, zavisnici imaju potrebu ( povećanu anksioznost ) da obave neku seksualnu radnju, ali posle nje se ne osećaju bolje. I to je upravo ta “neuroza seksualnosti” , ili paradoks te neurotične osobe, koja radi nešto što je ne dovodi do zadovoljstva, a ukoliko to ne uradi opet neće biti zadovoljna.

Po svemu sudeći, tu se ne radi o pozitivnom seksualnom uzbudđenju, ili prolaznoj negativnoj napetosti  organizma gde jedinka pokušava seksom da  se oslobodi, već pre o trajnom ličnom nedostatku prave ljubavi i intimnosti prema sebi, koja se pokušava nadoknaditi ili postići seksom.

Seksualni zavisnici traže izlaz u seksu, ne shvatajući da seks nije izlaz iz nijedne krize ( iako ima relaksirajući karakter ), već mogučnost da se podeli prava intimnost koju smo izgradili sa sobom i sa nasim partnerom.


Dijagnoza


Dijagnozu nije lako uspostaviti prema   informacijama koje daje pacijent.U našoj sredini, oni obicno dolaze kod lekara ili terapeuta sa problemima u vezi, sa erektilnom disfunkcijom, sa nedostatkom pravog uzbuđena i sl. Ukoliko se ne posmatra klinička slika malo šire, lako moze da se upadne u zamku postavljanja pogrešne dijagnoze. Tada se kreće u pravcu lečenja nećeg  neprioritetnog, umesto da se radi na seksualnoj zavisnosti. Svaki seksualni terapeut mora da dobije širu sliku o ponašanju pojedinca kad je sam i sa određenim partnerom, t.j. da uzme seksualnu istoriju i uradi funkcionalnu analizu ponašanja.
Seksualni zavisnici retko kada su svesni svoje zavisnosti, pa su zbog jake negacije,  ključnog odbrambenog mehanizma koji je kod njih prisutan ( kao i kod ostalih zavisnika ), često nepodložni i nepriemčivi za saradnju. Seksualni zavisnici i ne znaju da su u problemu, zato što prođe dosta vremena dok oni ne ugroze sebe i svoju okolinu. Za razliku od alkohola i droge, gde postoji određeni društveni “odgovor” na konzumiranje tih stvari, kad je u pitanju seks, to nije slučaj. Društvo ne izlazi na pravi način u susret osobama koje pate na “seksualnom” planu.


Ukoliko seksualna istorija date osobe pokaže neka odstupanja od “normale”, u smislu kvantiteta i kvaliteta seksualnih aktivnosti, gde se previše vremena i energije troši na zadovoljavanje seksualnog nagona, a iza toga ne postoje dublji osecaji, lepota i uživanje u tim aktivnostima, možemo s pravom zaključiti da je ta osoba disfunkcionalna i zavisna.


Terapija


Kao i svaka zavisnost, tako i seksualna zahteva ozbiljan psihoseksualni tretman. Psihoseksualna terapija koja ima integrativni pristup, i koristi principe kognitivno-bihejvioralne, psihodinamske i suportivne terapije, moze dati dobre rezultate.
Naravno, terapeutski tretman je složen, i podrazumeva rad u svim aspektima funkcionisanja date osobe, pa tek onda na seksualnom planu. Jer, seks je samo refleksija našeg doživljaja sebe i partnera van kreveta.
Terapija uključuje posebni program gde se sistematski radi na redukovanju zavisničkih aktivnosti ( iako bi kod zavisnosti najispravnije bilo odmah stopirati zavisničku aktivnost ), kroz konstantnu edukaciju i pronalaženja značajnih alternativa koje pojedinac može da iskoristi dok traje apstinencijalna kriza. U tom procesu, seksualna resocijalizacija je neminovna, kroz formiranje novog seksualnog identiteta i poboljšanje komunikacije u kontaktu sa samim sobom i sa partnerom.
Formiranje novog ponasanje, t.j. nove navike je dug proces, pa je potrebno stalno ohrabrivati pacijenta i povećavati njegovu strpljivost.
Kako je uspeh najveći motivator, kad pacijent nauči da se oseća dobro i na drugačiji način koji nije “seksualan”, on sve više prihvata tu mogučnost, a s tim se razvija i novo i funkcionalnije ponašanje u seksu, koje na kraju ( ne u startu ) dovodi do pravog i očekivanog zadovoljstva.


Cilj terapije je uvek da se pacijent nauči da uživa u seksu, a ne da zadovoljava druge najrazličitije motive koje uvek nose sa sobom negativni emocionalni predznak.



Tipovi seksualno zavisničkog ponašanja po doktoru Patriku Karnsu:


1.      Fantazmatski seks - gde je osoba zavisna od određene seksualne maštarije, bez želje da stvara pravu intimnost sa partnerom. U ovom slučaju fantazija pomaže osobi da pobegne od prave realnosti i mogućnosti da se gradi realan odnos sa partnerom.
2.      Zavodnički seks - ove osobe su sklone da zavode i šarmiraju suprotnu stranu, prilikom seksualnog zbližavanja, bez potrebe da budu u bližem odnosom sa tim partnerima. Njima je dovoljno sto se osećaju moćnim prilikom te igre, pa često imaju mnogo veze, afere i neuspešne serijske veze.
3.      Anonimni seks - ove osobe praktikuju da imaju seks samo sa sa nepoznatim osobama, ili seks za jedno veče. Jasno je da zbog ove “sklonosti” uzbuđivanja, oni nisu u mogućnosti da razvijaju dublje i intimnije ljubavne relacije.
4.      Kupovni seks - kad osobe plaćaju prostitutke ili ostvaruju “seksi” telefonske pozive. Ovde je takođe jasno da je seks neka vrsta biznis aranžmana.
5.      Zanatski seks - ove osobe nude seksualne usluge za novac ili drogu ( primaju    nadoknadu), pa vremenom najčešce postanu invalidi za stvaranje intimnije emocionalne veze.
6.      Voajeristički seks - ove osobe se zadovoljavaju sa gledanjem druge u seksualnim aktivnostima ili goli, u razlicitim pornografskim časopisima, na internetu i sl. Ove osobe najčešće preterano masturbiraju cak i po cenu da sebi nanesu štetu. Nemaju želju za stvaranjem  ljubavnih odnosa.
7.      Egzibicionistički seks - ove osobe uživaju da se slikaju za pornografske časopise ili da imaju seks u javnost. Ovde uzbuđenje dolazi zbog reakcije drugih,a ne zbog “veze” koja se uspostavlja sa partnerom.
8.      Nametnuti seks -  ove osobe uživaju u seksualnom dodirivanju drugih – dodirivanje penisa, vagine, grudi i sl., bez saglasnosti druge osobe. Oni najčešce zloupotrebljavaju svoj društveni položaj i eskploatišu drugu stranu, što nikako ne može da se označi kao težnja ka pravoj ljubavi I intimnosti.
9.      Sadomazo ili bolni seks - u ovom seksu jedan daje, a drugi prima bol. Seksualno uzbuđenje ovde se asocira sa bolom, i ova vrsta seksualno zavisničkog ponašanja takođe ne može da bude označena kao prava intimnost i ljubav iako “žrtva” pod uticajem dominatnog partnera moze bol koji doživljava da protumači kao vrstu ljubavi  ( isto kao i kod nametnutog seksa ).
10.   Eksploatatorski  seks - ovo je jedan korak dalje od nametnutog seksa. Ovde osoba pokušava da ima seksualni odnos sa drugom osobom, nasilnim putem. Silovanje i seksualna zloupotreba dece i drugih osetljivih grupacija predstavljaju primer za ovu vrstu nasilnog seksa.
Zato sto je jedna osoba zloupotrebljena od druge, ovde takodje nema osnove da se govori o ljubavi i intimnosti.

---