Vaginizam

Ženska seksualnost je oduvek bila pokrivena velom tajne i misterioznosti. Od same predigre, preko snošaja do orgazma. Žene su komplikovane, kažu muškarci. Potrebno je biti umetnik u osvajanju i udvaranju, kasnije i u krevetu. Naizgled, deluje da su muškarci mnogo opterećeniji u seksualnom razvoju od žena. Oni treba da razviju ljubavne veštine koje će doneti “rezultat” na planu intimnosti, uključujući i seks. Oni su ti koji ne mogu da prikriju svoje “nedostatke“ prilikom uzbudjivanja ili orgazma, ili imaju erekciju ili nemaju, slično je i sa ejakulacijom, ona može da bude prebrza ili da izostane. 

Medjutim, malo dublja analiza otkriva da i žene takodje, nisu pošteđene ovih smetnji. Tačno je da one mogu da imaju odnos i ako nisu previše uzbuđene, kao i da “dožive” orgazam iako ga nisu istinski doživele. Ali postoje disfunkcije u ženskom seksualnom funkcionisanju, koje su veoma slične muškarčevim (gde je nemoguće ostvariti odnos). Jedna od njih je vaginizam, koji se definiše kao nevoljni spazam (grč) vaginalnih mišića, pa je penetracija bolna, otežana ili je nemoguća. Stvari se ne menjaju i prilikom pokušaja da se stavi prst u vaginu, tampon ili spekulum, a ponekad i sama anticipacija seksualnog odnosa dovodi do istih smetnji.

Istorija vaginizma je veoma duga, ali klasifikacija samog poremećaja je uglavnom bila netačna, u ranijim verzijama MKB-a nije postojala dijagnostička kategorija” vaginizam”, ili je svrstavana u red histeričnih poremećaja.Danas se ona i u MKB-10 i u DSM-4 svrstava u kategoriju bolnih seksualnih disfunkcija. 

Žene koje pate od ovog poremećaja nemaju nikakve anomalije u anatomsko-fiziološkom smislu, mogu da se normalno uzbuđuju prilikom stimulacije klitorisa, pa i da doživljavaju orgazam, ali imaju intenzivan strah od penetracije, koji ih totalno blokira prilikom koitusa. Sve to dovodi da se partnerska veza ili brak ne iskorišćavaju u pravom smislu.

Vaginizam se lako dijagnosticira, najčešće prilikom ginekološkog pregleda, gde nije moguće da se obavi pregled na uobičajeni način. Ove žene se plaše pregleda, ponekad ne samo ginekoloških, već i od zubara, od igala i sl., a često imaju i mnoge druge strahove, poput straha  od bolesti, infekcija itd. U ginekološkoj praksi vaginizam je redak fenomen, od njega pati oko 6,8% pacijenata, dok je u populaciji  njegova zastupljenost samo 2%. I ostala empirijska klinička iskustva psihoseksualnih terapeuta pokazuju da ona nije tako česta, ali da postoji veći broj žena koje su imale blaže smetnje tokom života.

Organski uzroci vaginizma, poput lokalnog zapaljenja polnih organa, rigidnog himena, endometrioze, karličnih  tumora, hemoroida i sl., su veoma retki, kao i kod ostalih seksualnih disfunkcija, ali ih ne treba prevideti.

Postoje razna istraživanja koja su imala za cilj da identifikuju psihološke razloge koji leže u osnovi vaginizma. Strah od bola prilikom seksualnog odnosa je imalo oko 20,8% žena(zbog toga i povezivanje sa dispareunijom), 17,8% je imalo gađenje prema seksualnosti, posebno prema seksualnom odnosu, dok je11,7% žena razvilo smetnje kao reakciju na erektilnu disfunkciju svog partnera. Takodje, nije redak uzrok i strah od trudnoće kod 10,2% žena ili uverenje da imaju veoma usku vaginu- 8,2%(Blazer,1964).

Široko je bilo prihvaćeno i mišljenje da on nastaje kao posledica seksualnih trauma tokom razvoja,pogrešnog vaspitanja ili prihvatanje religijskih poruka o seksualnom ponašanju kao nešto prljavo ili grešno.

Vredna su zapažanja Silverštajnove (Silverstein, 1989) koja je proučavala veliki broj žena (kao i njihove porodice) sa ovim smetnjama i došla je do veoma zanimljivih zaključaka, koje osvetljavaju uloge oca ovih žena u njihovom razvoju. Sumirajući podatke saznala je da apsolutna većina ovih žena, više od 90%, ima strah od oca. Njihovi očevi su uglavnom bili hladni, dominantni, moralistički i kritizerski nastrojeni, ponašali se zaštitnički, ne poštujući privatnost njihovih ćerki, a u periodu mladalaštva dok su izlazile ponašali kao ljubomorni ljubavnici i bili suviše zainteresovani za seksualno ponašanje svojih ćerki.

Bračni odnosi roditelja osoba sa vaginizmom gotovo nikada nisu bili dobri, a često veoma emocionalno hladni, nasilnički ili sa pravim fizičkim obračunima. Mnoge pacijentkinje su gledale prisiljavanje njihovih  majki na seksualni odnos.

Strah od seksualnog odnosa kao posledica bola prilikom seksualnih aktivnosti, neprijateljstva prema partneru, seksualno zlostavljanje ili drugo neprijatno iskustvo u ranom detinjstvu smatraju se za veoma značajne etiološke uzročnike.

Struktura ličnosti ovih žena je protkana nesigurnošću, neodlučnosću, strahom  od konflikata, često sa potisnutim besom i ljutnjom, koji veoma moguće izražavaju kroz vaginizam, u vidu pasivne agresije. 
Partneri ovih žena su najčešće veoma pasivni, neagresivni, preterano zavisni i submisivni.Oni veoma ugađaju njima i boje se reakcija svojih žena, koje ih veoma lako uvuku u “bolnu seksualnu priču”. Neki od njih vremenom razviju i erektilnu disfunkciju, ukoliko sebe okrive za stalne neuspehe tokom snošaja i postanu frustrirani .Uglavnom oni strpljivo čekaju da se partnerka pripremi za seksualni odnos ili razviju alternativne oblike seksualnog izražavanja.

U mojoj praksi sam imao nekoliko slučaja vaginizma. Vaginizam se uspešno rešava ukoliko postoji motivacija za obavljanje seksualnih zadataka kod partnera i ukoliko ne postoji dublji psihopatološki problem, poput depresije ili lošeg partnerskog odnosa. U tom slučaju, se mora prvo stvoriti “unutrašnja klima” kod oba partnera, da bi se kasnije obavljala seksualna terapija.

Imao sam jedan relativno “čist“ klinički slučaj gde nije bilo seksualnog kontakta do 35-te godine i pored toga što je imala par momaka i ozbiljno zabavljanje od godina dana, kao i bračni život u trajanju od 10 godina.Njenog supruga je doživljavala kao veoma pasivnog, stidljivog i povučenog (ona ga prva poljubila), a on je njen vaginizam doživljavao kao sopstvenu slabost. S njim je imala bračnu sigurnost, novac, stabilnost, ali ne i seksualno uzbudjenje. 
Jednom prilikom mi se poverila da je imala kratak susret sa jednim muškarcem koji je stažirao kod nje na poslu, gde je osetila strast i uzbuzdjenje prilikom ljubljenja s njim, nešto što nikada nije osetila u braku.Takodje, desilo joj se da  prevari supruga sa jednim kolegom. Imala je osećaj krivice zbog toga, ali sam joj sugerisao da su te stvari normalne i da je tražila ono što nije trenutno imala u braku, istina na ruku, sa još uvek tada neraščišćenom bračnom situacijom. Verovala je da bi ona odavno prebrodila svoj problem sa nekim drugim partnerom i da se njen brak ne bi raspao zbog vaginizma. 
 Veoma kasno je potražila pomoć, nakon razvoda, prvo kod nekog psihologa, koji je samo slušao, uz sugestiju da popije neki lek za smirenje, ali  njoj se to nije dopalo, tražila je otvoreniju komunikaciju, pa je na kraju saznala za mene, i obratila mi se.

 Njena istorija je obilovala porodičnim nasiljem, gde je ona bila svedok tuča njenih bioloških roditelja.Njenog oca opisivala je kao veoma hladnog. Bila je veoma neodlučna i podređena u porodičnoj situaciji, bez preuzimanja inicijative i odgovornosti. Tokom zajedničkog rada postala je svesna da je lenja, da joj nedostaje više energije i hrabrosti za promene u životu. Jednom prilikom mi je napisala: “Zato sam i provela 10 godina sa čovekom koji nije uspeo da probudi u meni ženu u pravom smislu te reći“. Pa iako ovo njeno shvatanje može da odslikava ličnu neodgovornost u seksualnom životu, ipak u nastavku je pomerila fokus na sebe: ”Plašila sam se promena, plašila da kažem bilo kome i bila bih u stanju da živim takav život ko zna koliko dugo da neko drugi nije to prelomio umesto mene”. 

Žene koje imaju seksualne probleme u našoj kulturi  stide se sebe, sopstvenog života i seksualnosti, jer naše društvo još uvek nije razvilo mehanizme da one lakše potraže stručnu pomoć. U državnim strukturama, poput domova zdravlja, poliklinikama  i bolnicama, doktori nisu stručni i“nemaju vremena“ da se bave ovim problemima, a često ove pacijentkinje naiđu na nerazumevanje i ponekad  na ismejavanje od strane „stručnjaka“. Stvarnost nije bolja ni u privatnim klinikama, jer doktori najčešće nisu specijalizovani za ovu vrstu problema.

Radili smo na njenoj depresivnosti, pravila je plan dnevnih aktivnosti, vežbala je asertivnu komunikaciju i odlučnost, radili progresivnu relaksaciju, a kasnije i seksualne vežbe.I pored njene slabije opšte kontrole i impulsivnosti, koje su stvarale neprilike u socijalnom življenju i na poslu, glavni uzrok njenih problema u seksu su bili njen intezivan strah od trudnoće (baba joj govorila da se pazi toga), traume iz „detinjstva“, kao i određenih predrasuda. 
Bojala se veličine polnog uda, bola koji on može da joj nanese, ali sam joj sugerisao prilikom zajedničkih susretanja da je vagina šuplja cev i da nema nervnih završetaka, što se na kraju pokazalo kao ključna (da ne kažem magična) rečenica za njeno izlečenje. 
Kada je došla kod mene 5 godina nakon razvoda bila je bez partnera, pa smo pokušavali  zajednički da stvorimo klimu  da bude otvorenija u sledećim susretima sa muškarcima, da poveća sopstveno samopouzdanje. Zbog finansijskih razloga, obavili smo “samo“ 7 duplih seansi, sto se na na kraju  pokazalo dovoljnim. 
Javila mi se putem mail-a nakon nekoliko meseci da je uspela da ima nekoliko puta seksualni odnos prvo sa jednim mladićem, a kasnije i da bude u vezi sa drugom osobom i da redovno upražnjava seksualne aktivnosti. Uspela je da skupi hrabrost da se upusti u nove „avanture“ ponavljajući u sebi moju rečenicu da je vagina šuplja i da nema šta da je boli.
Bilo mi je drago što smo uspeli da povećamo njenu odgovornost kao jedan od većih strahova kod nje (odgovornost na poslu i sl.), pored ostalih poput odlaska kod lekara i bolesti koje mogu da zadese nju i njene roditelje.

Tokom terapije je uspela da dodiruje sebe prilikom obavljanja seksualnih zadataka, što je bilo veoma značajano s obzirom da nikada pre toga nije masturbirala, a takodje i da doživljava prijatne senzacije. Na taj način je  poboljšala  seksualnu samospoznaju i polako trasirala put ka većem uživanju u seksualnoj igri.

U slučaju vaginizma, da bi se prekinuo začarani krug (strah od odnosa-vaginizam-bol), najčesće je potrebna stručna pomoć. Pacijentkinje je retko traže, jer imaju strah od lekara, pregleda i bolesti, ali ukoliko se odluče, prognoze su veoma dobre. Ako je motivacija prisutna kod klijenta i kod njenog partnera, šanse za potpuno izlečenje su 95%. Ostalih 5% klijentkinja ne postignu uspeh bilo zbog neprihvatanja tretmana ili nedostatka želje partnera da učestvuje i sl.

Do sada su razvijene različite metode i procedure u lečenju vaginizma, a psihoseksualna terapija kao integrativna metoda daje najbolje rezultate.

---