Seksualna ne/usklađenost
Postoji li nešto kao što je seksualna kompatibilnost? Šta bi ona trebalo da znači? Ili kompatibilnost za plodnost? Ili kompatibilnost u partnerskoj ljubavi?
Svake dve individue su dva različita sveta sa različitom istorijom razvoja...Kako je Ošo govorio: Prvo vi stvarate odnos, a posle odnos stvara vas...
Da li se ljudi rađaju slični, podudarni ili oni to postanu kroz vreme, rad i približavanje jedno drugom?
Kada je ljubav u pitanju, mnogi traže svoje srodne duše – to je njihova težnja ka ultimativnoj sreći. Ništa ih ne može tako ispuniti kao partner u kojeg su trajno zaljubljeni. Zaljubljenost se nameće kao lek koji bi životu dao smisleniju, potpuniju formu.
Kao što jedni previše očekuju od partnerske ljubavi, drugi previše očekuju od seksa, pa bilo koje odstupanje od neke zamišljene (ili već iskustveno doživljene) forme seksualnosti njima stvara utisak nedovoljne sreće i usklađenosti na tom planu, sa naznakom da je to nešto nepromenljivo.
To bi značilo da ukoliko imate partnera koji voli seks u kasnim, a vi u jutarnjim satima, ili nije toliko proaktivan koliko biste želeli, ili ima neki seksualni problem pa izbegava seksualne odnose itd., vi ste “osuđeni“ da birate:
1. Da prihvatite različitost, da se s tim pomirite i budete “nesrećni“
2. Da prekinete taj odnos i tražite novog partnera koji je “gotov“ proizvod – gde se nećete “mučiti“ u seksualnom usklađivanju.
Naravno, ovo su dva nesvesna protokola koji se javljaju u glavama mnogih, ali često tim ljudima koji su u dugim vezama nešto ne dozvoljava da odaberu ni jednu ni drugu opciju, jer se čini da obe nisu dovoljno zadovoljavajuće.
Ako izaberu prvu opciju, onda istovremeno potiskuju svoje seksualne potrebe i želje, pa pokušavaju da to kompenzuju drugim aspektima veze (kupovina, putovanja, dobar odnos, razumevanje itd.), što ih na duže staze ne vodi do pravog zadovoljstva.
Ako izaberu drugu opciju, onda dožive trenutno olakšanje sa nadom da će sa sledećim partnerom biti seksualno kompatibilniji, ali istovremeno izgube sve ono dobro što su imali van kreveta sa trenutnim partnerom.
Sećam se jednog mladog para, gde je momak imao problem sa erekcijom (i neku seksualnu traumu iz prošlosti), a njegova tadašnja devojka je želela da mu da podršku tokom terapije. Međutim, ispostavilo se da je to bilo više deklarativno nego njeno suštinsko uključivanje i zauzimanje za seksualni rast partnera. Problem se pojavio kada je trebalo da učestvuje u zajedničkim seksualnim vežbama koje postepeno vode muškarca do seksualnog samopouzdanja. Njoj je to bio prevelik zalogaj, pa je predlagala da on to reši sam (ili sa nekom drugom devojkom), pa da posle njih dvoje nastave.
Ponekad srećem osobe koje tako rigidno razmišljaju, njima je preteško da aktivno prorade neki sporni aspekt seksualnosti kod partnera, da preuzmu odgovornost pa im je lakše da drugi to uradi umesto njih. Njih dvoje su zbog toga raskinuli na neko vreme (dok on ne reši problem), pa je on u međuvremenu našao drugu devojku s kojom je uspeo da dođe do stabilne erekcije. Zahvalio mi se na terapiji, jako mu je značila, ali se nikada nije vraćao nazad devojci koja nije bila tu za njega kada mu je bilo najpotrebnije.
Doktor Savo Bojović, sa kojim sam imao saradnju na početku svoje profesionalne karijere, često je navodio primer žene koja je, dok je čekala u čekaonici, čula kako se 80-godišnji muškarac (koji je bio nagluv pa glasno pričao) žali na probleme sa erekcijom. Kada je ušla nakon njega u ordinaciju, rekla je Savi: Doktore, ne postoji taj muškarac na ovom svetu kome ja ne mogu da podignem kitu. Tu priču o ženi koja ima sigurnost u sebe i svoju seksualnu tehniku, Savo je često plasirao kako bi malo olakšao muškarcima i kako bi žene preuzele veću odgovornost u tim susretima, pa ju je tako jednom ispričao drugom paru, u nadi da bi motivisao ženu da se pozabavi svojim suprugom na drugačiji način, a ona je odgovorila: Doktore, gde vam je ta žena, molim vas, dovedite je neka mu ga digne, ja nemam ništa protiv toga.
Šta sve ovo govori ? Da je u principu ljudima potreban srednji put. Znate onu: Istina je uvek na sredini. Umesto da se hvataju za ekstreme (kao ove dve opcije), korisnije bi bilo da partneri investiraju sebe u izgradnju nove seksualne priče, koja se bazira na otvorenoj komunikaciji o svojim potrebama i željama, na postepenom usklađivanju gde će svako po malo da se pomera sa svoje pozicije i približava onom drugom.
Kada se koriste svesnost i inteligencija, onda se polako napuštaju rigidni stavovi i koncepti, pa se dolazi do "radnog konsenzusa" – gde se kroz alternativne puteve izgrađuje nova ljubavno-seksualna priča.
To je svrha i psihoseksualne terapije: da nauči partnere da se kompatibilnost stvara kroz učenje o >>drugačijem sebi<< u kritičnim situacijama.
Preuzimanje odgovornosti za ono što se dešava je početna tačka. Odatle krenite, sami ili uz moju pomoć.
