Strah od intimnosti



Među gomilom strahova koji nas “prate” tokom života, nalazi se i strah od intimnosti. Biti intiman sa nekom osobom znači podeliti mnogo dobrih i loših misli, emocija, raspoloženja i stanja naše duše. Podeliti i dobro i zlo.
Nije lako biti intiman, jer to zahteva razotkrivanje. Ne radi se o skidanju odeće (to je bar danas lak zadatak, za većinu žena i muškaraca :) ), već o duhovnom “skidanju”. Da bi se došlo do prave intimnosti, potrebno je preći veliki put.
Međutim, mnogi od nas nisu spremni za to “putovanje”. Šta se desilo sa nama i zašto bežimo od intimnosti? Zašto se plašimo da se duhovno razotkrijemo?

Svako od nas ima strah od intimnosti. Razlika je samo u stepenu. Kod nekoga je manji pa će ta osoba, na primer, imati strah da kaže partneru nešto što je duboko muči, ili će biti distancirana u smislu da neće želeti da ostvari bliži kontakt sa nekim partnerom (da se upozna, da izlazi, da se zabavlja, ljubi itd…).
Ovo mogu da budu dva kraja jedne lestvice, a između njih je mnogo suptilnih varijacija. Strah od intimnosti je duboko ukorenjen u svima nama. Kao da se bojimo da nas “onaj” drugi ne povredi pa smo na nekom odstojanju, distanci, ili bežimo glavom bez obzira.
Naš strah leži u našem neprihvatanju samih sebe. Verujemo da nam nešto nedostaje, da nismo onakvi kakvi bismo trebali da budemo. Želimo da budemo drugačiji, da budemo kao drugi ljudi, ali, nažalost, i oni drugi žele isto - žele da budu kao mi. Ispada da niko sebe ne prihvata. U najvećem broju slučajeva je tako. Skoro svi su rasli u porodicama u kojima su osnovna načela poverenja razdrmana ili totalno uništena.
U najgorem slučaju, imaćemo osobu koja se brani od intimnosti tako što se boji približavanja drugoj osobi i zato izbegava partnerske relacije, a u najboljem slučaju osoba ulazi u bliži kontakt sa drugim osobama, održava veze, ali se nikada do kraja ne prepusti u tim susretima. Maska u funkciji zaštite je stalno prisutna. Te osobe se stalno brane, a često i ne znajući od čega i zbog čega… Kao da je opasnost stalno prisutna…

Malo je osoba koje nemaju ovaj strah. Oni koji ga nemaju su ljudi koji su spoznali i prihvatili sebe i ne boje se da to podele sa partnerom (pa i sa celim svetom, ako treba). To su prosvetljeni ljudi, visoke svesnosti, dubokog razumevanja soptvene duše, koji su očistili sebe od mnogih uslovljenih načina razmišljanja i uspeli da izgrade novu sliku o sebi, koja je nezavisna od drugih želja, očekivanja i shvatanja.
Na putu razvoja, svako od nas se povremeno razočara. Na putu ljubavi, svako je nekada bio odbačen. U seksu, svako se ponekad osećao manje sposobnim. Svako od nas ima određenu dozu povređenosti, potisnute agresije, besa i mržnje prema osobama koje su nas nekad povredile. Da li su to bili roditelji, prijatelji, ljubavnici, sada nije bitno. Ta osećanja su duboko potisnuta u nama, a da mi nismo svesni zašto se tako ponašamo, zašto se plašimo bližeg “upoznavanja”.
Ta osećanja nas uslovljavaju da pravimo pogrešne korake i donosimo odluke koje nam nisu korisne, već štetne. Uprkos tome, nastavljamo da se držimo sopstvenog stila jer verujemo da nemamo izbora. Toliko smo puni “svega” da nam preostaje da bacimo “atomsku bombu” na ceo svet kako bismo se spasili. Paradoks je u tome što nas ni to ne može spasiti.


Sva ta negativna osećanja bila su u prošlosti – nisu više tu, ali ih mi, zahvaljujući svom razmišljanju, ponovo aktiviramo. Daću vam jedan primer.
Sredovečan muskarac koji se dva puta razveo i sada traži mlade devojke, pravi je pokazatelj straha od intimnosti. Zbog nezadovoljavajućih brakova, stvorio je utisak da se sa ženama ne može stvoriti dobar odnos i da je najlakše imati seksualni odnos. I to ne sa bilo kojom ženom, nego sa devojkom koja je 20, pa i više, godina mlađa od njega, a sve to kako bi “nahranio” svoj ego. Nije problem u seksu, niti u tome što je ona mlađa od njega (iako, po prirodi stvari, teško mogu da se uklope); problem je baš u njegovom begu od intimnosti, a na taj način i od ljubavi. On zapravo beži od samog sebe. Želi da bude veći u sopstvenim i tuđim očima, imponuje mu to što je našao mladu devojku i veruje da još nije za “bacanje”. Ne ulazeći u motive zbog kojih je ta devojka s njim, postaje jasno da on “živi” od svog ega.
Stvorio je lažnu sliku o sebi i želi da je održi. Što vam je ego veći, više ste udaljeni od samog sebe. Ego je laž za koju mislite da je vaša istina. Vaš ego je stvorilo društvo - to je maska koju nosite, a imate ne jednu, nego više njih, a sve to sa ciljem da vas ljudi više cene, prihvataju itd. Na taj način ste slagali samog sebe i živite lažni život.
Pod okriljem vašeg zadovoljstva krije se duboko nezadovoljstvo. Vi vapite za ljubavlju i pravom intimnošću, ali nikada niste postali svesni u čemu je problem. Zbog toga vam je lakše da se zadovoljite malim stvarima (recimo, seksualnim odnosom sa dosta mlađom osobom) i da mislite da je to u redu. Nažalost, ni najbolji seks vam ne može pomoći da se osećate bolje. Uvek ćete imati osećanje da vam nešto nedostaje. To osećanje proizilazi iz nedostatka ljubavi i intimnosti. Ali, ponavljam, vi toga niste svesni. Vi još uvek spavate…

Prava ljubav uvek uključuje pravu intimnost. Prava intimnost podrazumeva da oba partnera dele ono što im leži na srcu, a da se nijedno ne oseća loše u vezi sa tim. I jedno i drugo treba da osećaju slobodu da izraze sebe i da budu spremni da razumeju ono drugo. Možda je u pratnerskim relacijama potrebno nešto i sakriti, ali da li se može doći do prave intimnosti ako postoje diplomatija, licemerje i laž? Ne. Više mislim da je potrebno da naučimo da prihvatamo stvari, prvo kod sebe, a onda i kod druge osobe, bez obzira na to o čemu se radi, a sve to sa ciljem da vremenom dođemo do istinske intimnosti. U suprotnom, hvalićemo se kako volimo jedno drugo, da smo se “upoznali”, a iza toga će ostati mnogo nedorečenosti i nejasnoća. Znam, teško je biti otvoren, moguće je da nas druga strana odbaci ali, da li imamo drugu mogućnost?


Svi koji su spremni da vole na pravi način treba da rade na smanjenju straha od intimnosti. Ono što danas vidim jeste upravo nejasna i nesuštinska komunikacija površnog tipa, koja stvara iluziju bliskosti, ali je zapravo pokazatelj naše duboke nesigurnosti i loše komunikacije, i sa sobom i sa partnerom, što nas udaljava od prave bliskosti. Da bi stvari bile drugačije, moramo “živeti” od onoga što je u nama, a ne od lažnih ideala i gomile predrasuda koje su postavili drugi. Kad jednom prihvatimo sebe bez uslovljavanja, onda ćemo moći da se lakše razotkrijemo pred partnerom i da trasiramo put do prave intimnosti. Svaki razvoj zahteva strpljenje zbog kriza koje se javljaju, a strpljenje je baš to što nam nedostaje.


Nestrpljive osobe ne umeju da čekaju - one žele sve sada i odmah. Nisu one krive zbog toga - ceo zapadni svet funkcioniše na takav način. Zato je teško odupreti se. Najviše je teško zbog saznanja da imamo samo jedan život. Zato pokušavamo da sve uhvatimo sada i odmah. Osećamo strah da će nam proći život, a mnogo toga nismo probali. Ali, zapamtite, kvantitet retko kada odražava kvalitet. Možete pojesti mnogo, možete popiti puno, imati puno orgazama, ali to neće značiti da ste više uživali. 


Možda bih to najbolje opisao na sledećem primeru. Jednom sam izašao u grad sa prijateljem. Bili smo u nekom kafiću sa prijatnom muzikom i raspoloženim društvom. Međutim, moj prijatelj je posle 20 minuta rekao da želi da idemo na drugo mesto, jer navodno tu nema mnogo (lepih) devojaka. Pošto je bio veoma uporan, poslušao sam ga, pa smo otišli u neki klub. Tamo su bile neke “poznate” face, ali zbog druge vrste muzike (koja mu nije odgovarala) poželeo je da odemo do kluba pored. Opet sam ga poslušao, pa smo otišli da vidimo kakav je “život” na tom mestu. Ubrzo, posle 15-tak minuta postalo mu je i tamo dosadno, pa je predložio novi klub, gde ima više zabave. Pitao sam se kada će da se umori i stane. Otišli smo i u taj lokal, ali ni tamo se nismo dugo zadržali. Nakon pola sata, rekao je da je umoran i da hoće da idemo kući.

Za razliku od mene, kome je svako mesto prijalo na svoj način, moj prijatelj se drugačije osećao. Želeo je da dobije više provoda, više zabave i slično. Međutim, pitanje koja se postavlja je sledeće: Koliko je njemu bilo do provoda, i šta je to što je on, u stvari, želeo?


Nemojte da igrate tu glupu igru, da stalno menjate nešto u spoljašnoj sredini, da stalno odlazite na druga mesta, da menjate boju kose, frizuru, partnera i slično. Na početku će vam biti interesantno, ali vam neće pomoći. Na taj način nikada nećete stići do intimnosti. Za sve je potrebno vreme, a vama se žuri. Paradoks je u tome što nikada nećete stići na to rajsko mesto, niti ćete naći partnera koji vas ispunjava.

I vi ćete, kao i moj prijatelj, želeti više, negde tamo daleko. Puni ste nepoverenja u sebe i u druge, pa imate preveliku želju da nađete osobu koja će biti dostojna vaše pažnje i ljubavi. Ali, nikada ne nađete takvu osobu. Nije problem što takve osobe ne postoje; problem je u vama, jer ne uspevate da uvidite suštinu, jer se bojite da ćete mozda opet biti povređeni. Taj strah vas udaljava od bliskosti. On vam ne dozvoljava da preduzmete rizik, rizik da ćete možda opet biti odbačeni ili ostavljeni.


Ali život uvek podrazumeva rizik, pa tako i sama ljubav. Braniti se od intimnosti znači izbegavati ljubav i život.

Da biste postali intimni sa nekom osobom, potrebno je da budete pametni, da čekate. Da date i sebi i partneru šansu za rast i razvoj. Samo tako ćete biti blizu onoga sto potajno želite. Čovek mora da nauči da čeka, da osluškuje sebe i partnera. Da krene sa poverenjem u sebe, da veruje da će stvari ići dobrim tokom, bez lažne idealizacije, bez neke posebne euforije, nego sa mirnoćom u sebi. Samo tako mu svest moze biti čistija i samo tako neće pogrešno protumačiti i sebe i partnera u ljubavnim odnosima.

Za početak je dovoljno da ne budete smetnja onom drugom. Time ste mnogo učinili za vas, vašeg partnera i vašu vezu. Bilo bi dobro kada bismo više rizikovali i razotkrili sebe, jer je to jedini put ka ljubavi.