Orgazmička i erektilna disfunkcija
Ženski orgazam i muška erekcija, dva stanja tela i duha, različite polovosti predstavljaju naizgled dve nedodirljive ekspresije čoveka u različitoj fazi seksualnog odgovora, koji se baziraju na veoma sličnim postulatima. Žena ima svoj “mikro penis” u obliku klitorisa, koji funkcioniše gotovo isto kao i “pravi” muškarčev penis. I njemu je potrebno pozitivno seksualno uzbudjenje da bi se napunio krvlju i postao osetljiviji za seksualne dodire. I on (kao i vrh penisa) je izuzetno bogat nervnim završetcima, koji “pretvaraju” seksualno uživanje u orgazam. Da bi se postigao orgazam, žene moraju da budu u specifično psihofiziološko stanje, isto kao i muškarci kada žele da im penis bude u erekciji. I jedni i drugi pokušavaju stvoriti one neophodne uslove da bi osetili pravu draž seksualne situacije.
Ako posmatramo njihovu psihopatološku stranu, onda govorimo o orgazmičkoj disfunkciji kod žena (ređe kod muškaraca) i erektilnu disfunkciju kod muškaraca. Iako nam se možda može činiti neopravdano njihovo povezivanje zbog određenih razlika koji postoje između njih, čvrsto verujem da oni imaju mnogo sličnosti (ili će tek imati u budućnosti), pogotovo u subjektivnim doživljajem istih.
S jedne strane, ženski orgazam je vekovima bio osporavan, zabranjivan, smatran nedovoljno “važnim”, a s druge, muška erekcija je oduvek bila odraz muškosti, potentnosti, snage ličnosti, sinonim za zdravog muškarca itd. Hiljadama godina je muškarac “investirao” u svoju erekciju (i još to čini), ali sa industrijskim rastom društva i sve večoj emancipaciji žena, dobili smo novi društveni poredak koji uključuje ekonomsko nezavisne žene odmuškaraca, a s tim i jedan novi oblik ženske seksualnosti, u kojoj investicija u sopstveni orgazam se sve više povećava (već postoje lekovi pod imenom “ženska vijagra”).
Kada žena naidje na poteškoća u dostizanju orgazma, ona se može ophoditi prema sebi i partneru, kao i muškarac koji ne može da postigne i održi erekciju. Ukoliko nadju opravdanje za svoj trenutni “seksualni fijasko” u krevetu, najverovatnije je da će u sledećoj situaciji ući sa pozitivnim seksualnim mislima i slikama. Medjutim, neretko se dešava da to dožive lično, da uzmu k srcu, da se identifikuju s tim, i da sebe (ili partnera) okrive i proglase za neadekvatnim. Osećaj bezvrednosti, krivice, stida, potištenosti, su česće pravilo nego izuzetak.
Muškarac sa svojom erekcijom “predstavlja” sebe, svoju muškost, uživanje, privlačnost partnera, žena s orgazmom takodje pokazuje sebi i partneru da je seksualna, da uživa s njim, da je zadovoljna, da mu je naklonjena. Oboje se trude da se pokažu u najboljem svetlu.
Postoji samo jedna veoma očita osobina orgazma i erekcije koja ih razlikuje, koja je dovoljna da se muškarac oseća (bar spolja, a verovatno i unutra) gore od žene, a to je vidljivost. Erekciju ne možete izglumiti, orgazam možete. Gubitak erekcije je tako vidljiv, da “bode” u oči oboma, orgazam nije. Žena može glumiti (na njenu štetu) da joj je lepo i da muškarac ne sazna pravu istinu, iako se u dubini duše i žena i muškarac mogu osećati gotovo identično.
Za ilustraciju svega ovoga može da nam posluži jedan primer iz naše prakse:
Jednom je kod nas došao bračni par sa seksualnim problemom. Prvi u ordinaciji ušao je suprug, koji se žalio na probleme sa erekcijom. Njegova supruga je ostala u čekaonici.
Taj muškarac je bio prilično zabrinut, kao i svaki drugi koji dodje kod nas s tim problemom. Objasnio nam je da ranije nisu imali takav problem, da imaju dvoje dece, ali da posle rodjenja drugog deteta njihov seksualni zivot počeo da se pogoršava i da sada nemaju seksualne odnose jer on ima problem sa erekcijom.
Saopštio nam je takodje da mu njegova partnerka često govorila da ima mali penis, kao i da ona ne može da doživi orgazam s njim. Sve te dodatne informacije koje nam je on dao itekako su bile značajne iako se u prvi mah može činiti da nemaju direktnu vezu sa njegovim problemom.
Jedva sam čekao da upoznam njegovu suprugu i da malo više saznam o njenom doživljaju stvari. Nakon pregleda tog muskarca, gde smo ustanovili da pripada u onoj kategoriji muškaraca sa veoma dobrim "performansama" polnog uda, ušla je i njegova supruga koja je delovala prilično stidljivo i nesigurno, kao da ona nama nije potrebna u čitavoj prići.
Zahvalili smo joj se što je došla zajedno s njim, da bi zatim krenuli sa nekim pitanjima koje smo smatrali da su važni. Veoma sam bio zainteresovan za njenu seksualnost, pa sam krenuo da je propitujem u tom pravcu. Saopštio sam joj da sam dobio informaciju od njenog supruga da ona ne može postići orgazam u seksualnom aktu, pa sam je pitao da li je nekada masturbirala, t.j. da li se samozadovoljavala.
To pitanje je toliko pogodilo da je napravila specifičan izraz lica koji je pokazivao gadjenje i jak otpor da se uopšte govori o tome. Hteo sam da joj ukažem na značaj same masturbacije za njen orgazam sa partnerom, ali nije imala strpljenja da to sluša. Rekao sam joj da ne može dobiti od partnera nešto na seksualnom planu, što ona predhodno sebi nije “dala”.
Hteo sam da je malo edukujem u tom pravcu, da postizanje orgazma kod žena prevashodno zavisi od njih, a posle od njihovih partnera. Nije joj prijala ta moja priča, zato što je fokus naše pažnje bio pomeren sa njenog partnera na nju, gde problem nije bio tako”očigledan”.
Baveći se psihoseksualnom terapijom utvrdio sam da bez obzira da li je problem “vidljiviji” kod jednog ili drugog partnera, odgovornost za njihovu seksualnu razmenu snose oboje, pa sam hteo da ovu ženu nešto pitam i za veličinu polnog uda njenog supruga. Tada nam je rekla da ima osećaj da mu se smanjio posle rodjenja drugog deteta, ali smo joj mi objasnili da je to njen pogrešan subjektivni doživljaj, zato što se posle porodjaja njena vagina malo proširila i da je to pravi uzrok njene iskrivljene percepcije muževljevih genitalija, a verovatno i smanjeno seksualno uzbudjenje kod partnera.
Načelno se složila sa tim, ali je bila strašno revoltirana. U jednom trenutku nam je rekla da je problem u njemu i da treba da se posvetimo njemu. Nije mogla da podnese sav taj teret koji smo mi “spakovali” u dva pitanja, što je bio odraz njene nesigurnosti.
Ova žena je pokazala njeno seksualno neznanje, ali i to da nema želju da nešto novo nauči. Sve što je ona htela bilo je da se problem kod njenog muža reši čarobnim štapićem bez njenog sudelovanja. Iako smo je na kraju smirili, objašnjavajući da ne tražimo krivca,već povečanu odgovornost, bio sam svestan da su njegove probleme sa erekcijom itekako povezane sa njenim pristupom i shvatanjem seksualnosti.
Opširniju verziju teksta pronađite na blogu.
Ženski orgazam i muška erekcija, dva stanja tela i duha, različite polovosti predstavljaju naizgled dve nedodirljive ekspresije čoveka u različitoj fazi seksualnog odgovora, koji se baziraju na veoma sličnim postulatima. Žena ima svoj “mikro penis” u obliku klitorisa, koji funkcioniše gotovo isto kao i “pravi” muškarčev penis. I njemu je potrebno pozitivno seksualno uzbudjenje da bi se napunio krvlju i postao osetljiviji za seksualne dodire. I on (kao i vrh penisa) je izuzetno bogat nervnim završetcima, koji “pretvaraju” seksualno uživanje u orgazam. Da bi se postigao orgazam, žene moraju da budu u specifično psihofiziološko stanje, isto kao i muškarci kada žele da im penis bude u erekciji. I jedni i drugi pokušavaju stvoriti one neophodne uslove da bi osetili pravu draž seksualne situacije.
Ako posmatramo njihovu psihopatološku stranu, onda govorimo o orgazmičkoj disfunkciji kod žena (ređe kod muškaraca) i erektilnu disfunkciju kod muškaraca. Iako nam se možda može činiti neopravdano njihovo povezivanje zbog određenih razlika koji postoje između njih, čvrsto verujem da oni imaju mnogo sličnosti (ili će tek imati u budućnosti), pogotovo u subjektivnim doživljajem istih.
S jedne strane, ženski orgazam je vekovima bio osporavan, zabranjivan, smatran nedovoljno “važnim”, a s druge, muška erekcija je oduvek bila odraz muškosti, potentnosti, snage ličnosti, sinonim za zdravog muškarca itd. Hiljadama godina je muškarac “investirao” u svoju erekciju (i još to čini), ali sa industrijskim rastom društva i sve večoj emancipaciji žena, dobili smo novi društveni poredak koji uključuje ekonomsko nezavisne žene odmuškaraca, a s tim i jedan novi oblik ženske seksualnosti, u kojoj investicija u sopstveni orgazam se sve više povećava (već postoje lekovi pod imenom “ženska vijagra”).
Kada žena naidje na poteškoća u dostizanju orgazma, ona se može ophoditi prema sebi i partneru, kao i muškarac koji ne može da postigne i održi erekciju. Ukoliko nadju opravdanje za svoj trenutni “seksualni fijasko” u krevetu, najverovatnije je da će u sledećoj situaciji ući sa pozitivnim seksualnim mislima i slikama. Medjutim, neretko se dešava da to dožive lično, da uzmu k srcu, da se identifikuju s tim, i da sebe (ili partnera) okrive i proglase za neadekvatnim. Osećaj bezvrednosti, krivice, stida, potištenosti, su česće pravilo nego izuzetak.
Muškarac sa svojom erekcijom “predstavlja” sebe, svoju muškost, uživanje, privlačnost partnera, žena s orgazmom takodje pokazuje sebi i partneru da je seksualna, da uživa s njim, da je zadovoljna, da mu je naklonjena. Oboje se trude da se pokažu u najboljem svetlu.
Postoji samo jedna veoma očita osobina orgazma i erekcije koja ih razlikuje, koja je dovoljna da se muškarac oseća (bar spolja, a verovatno i unutra) gore od žene, a to je vidljivost. Erekciju ne možete izglumiti, orgazam možete. Gubitak erekcije je tako vidljiv, da “bode” u oči oboma, orgazam nije. Žena može glumiti (na njenu štetu) da joj je lepo i da muškarac ne sazna pravu istinu, iako se u dubini duše i žena i muškarac mogu osećati gotovo identično.
Za ilustraciju svega ovoga može da nam posluži jedan primer iz naše prakse:
Jednom je kod nas došao bračni par sa seksualnim problemom. Prvi u ordinaciji ušao je suprug, koji se žalio na probleme sa erekcijom. Njegova supruga je ostala u čekaonici.
Taj muškarac je bio prilično zabrinut, kao i svaki drugi koji dodje kod nas s tim problemom. Objasnio nam je da ranije nisu imali takav problem, da imaju dvoje dece, ali da posle rodjenja drugog deteta njihov seksualni zivot počeo da se pogoršava i da sada nemaju seksualne odnose jer on ima problem sa erekcijom.
Saopštio nam je takodje da mu njegova partnerka često govorila da ima mali penis, kao i da ona ne može da doživi orgazam s njim. Sve te dodatne informacije koje nam je on dao itekako su bile značajne iako se u prvi mah može činiti da nemaju direktnu vezu sa njegovim problemom.
Jedva sam čekao da upoznam njegovu suprugu i da malo više saznam o njenom doživljaju stvari. Nakon pregleda tog muskarca, gde smo ustanovili da pripada u onoj kategoriji muškaraca sa veoma dobrim "performansama" polnog uda, ušla je i njegova supruga koja je delovala prilično stidljivo i nesigurno, kao da ona nama nije potrebna u čitavoj prići.
Zahvalili smo joj se što je došla zajedno s njim, da bi zatim krenuli sa nekim pitanjima koje smo smatrali da su važni. Veoma sam bio zainteresovan za njenu seksualnost, pa sam krenuo da je propitujem u tom pravcu. Saopštio sam joj da sam dobio informaciju od njenog supruga da ona ne može postići orgazam u seksualnom aktu, pa sam je pitao da li je nekada masturbirala, t.j. da li se samozadovoljavala.
To pitanje je toliko pogodilo da je napravila specifičan izraz lica koji je pokazivao gadjenje i jak otpor da se uopšte govori o tome. Hteo sam da joj ukažem na značaj same masturbacije za njen orgazam sa partnerom, ali nije imala strpljenja da to sluša. Rekao sam joj da ne može dobiti od partnera nešto na seksualnom planu, što ona predhodno sebi nije “dala”.
Hteo sam da je malo edukujem u tom pravcu, da postizanje orgazma kod žena prevashodno zavisi od njih, a posle od njihovih partnera. Nije joj prijala ta moja priča, zato što je fokus naše pažnje bio pomeren sa njenog partnera na nju, gde problem nije bio tako”očigledan”.
Baveći se psihoseksualnom terapijom utvrdio sam da bez obzira da li je problem “vidljiviji” kod jednog ili drugog partnera, odgovornost za njihovu seksualnu razmenu snose oboje, pa sam hteo da ovu ženu nešto pitam i za veličinu polnog uda njenog supruga. Tada nam je rekla da ima osećaj da mu se smanjio posle rodjenja drugog deteta, ali smo joj mi objasnili da je to njen pogrešan subjektivni doživljaj, zato što se posle porodjaja njena vagina malo proširila i da je to pravi uzrok njene iskrivljene percepcije muževljevih genitalija, a verovatno i smanjeno seksualno uzbudjenje kod partnera.
Načelno se složila sa tim, ali je bila strašno revoltirana. U jednom trenutku nam je rekla da je problem u njemu i da treba da se posvetimo njemu. Nije mogla da podnese sav taj teret koji smo mi “spakovali” u dva pitanja, što je bio odraz njene nesigurnosti.
Ova žena je pokazala njeno seksualno neznanje, ali i to da nema želju da nešto novo nauči. Sve što je ona htela bilo je da se problem kod njenog muža reši čarobnim štapićem bez njenog sudelovanja. Iako smo je na kraju smirili, objašnjavajući da ne tražimo krivca,već povečanu odgovornost, bio sam svestan da su njegove probleme sa erekcijom itekako povezane sa njenim pristupom i shvatanjem seksualnosti.
Opširniju verziju teksta pronađite na blogu.