Seksualna zavisnost
Seksualna zavisnost podrazumeva progresivno ili neprekidno prisustvo nametnutih, neželjenih seksualnih misli (slika) ili radnji koje pacijent ne moze da spreči.
Svaka aktivnost koja izaziva prijatnost, može da stvori zavisnost. Tako je i sa seksom, aktivnosču koja dovodi do povečanog nivoa endogenih opijata, poput endorfina i serotonina, kao i oksitocina ( “vezivni” hormon ).
Prepoznati seksualnu zavisnost na vreme je nužno i veoma značajno, kako bi se što pre zaustavio začarani krug disfunkcionalnog poimanja i shvatanja sopstvene seksualnosti.
Kod zavisnika ćemo uvek pronaći manji skor seksualne inteligencije, kao pokazatelj nedovoljne seksualne edukovanosti, loše komunikacije van i unutar seksa, kao i nedovoljno razvijeno “seksualno JA”.
Etiologija
Uzroke za nastanak seksualne zavisnosti uvek treba tražiti u specifičnom psihoseksualnom razvoju date osobe. Ono sto je zajedničko svim osobama sklonim određenoj vrsti zavisnosti, su emotivne traume koje su doživeli za vreme odrastanja, posebno u periodu detinjstva.
Ali ne mora svaka zavisnost da podleže ovim principima. Ne mora svako da ima loše detinjstvo, ili adolescenciju da bi postao zavisnik. U svakom slučaju, neophodne su “psihološke krize” da bi se zavisnost javila. Prijatnost i relaksacija koja obezbeđuje seksualni užitak, vremenom mogu da dovedu spontano do zavisničkog ponašanja, bez nekog dubljeg i vidljivijeg razloga.
Seks direktno ne ostećuje mozak, u smislu fizičkog razaranja, ali svaka zavisnost, pa i seksualna na kraju dovedu do promene neurotransmisije u mozgu, pa se seks više ne doživljava kao prijatnost već pre kao “moranje”. Znači, zavisnici imaju potrebu ( povećanu anksioznost ) da obave neku seksualnu radnju, ali posle nje se ne osećaju bolje. I to je upravo ta “neuroza seksualnosti” , ili paradoks te neurotične osobe, koja radi nešto što je ne dovodi do zadovoljstva, a ukoliko to ne uradi opet neće biti zadovoljna.
Po svemu sudeći, tu se ne radi o pozitivnom seksualnom uzbuđenju, ili prolaznoj negativnoj napetosti organizma gde jedinka pokušava seksom da se oslobodi, već pre o trajnom ličnom nedostatku prave ljubavi i intimnosti prema sebi, koja se pokušava nadoknaditi ili postići seksom.
Dijagnoza
Dijagnozu nije lako uspostaviti prema informacijama koje daje pacijent.U našoj sredini, oni obično dolaze kod lekara ili terapeuta sa problemima u vezi, sa erektilnom disfunkcijom, sa nedostatkom pravog uzbuđena i sl. Ukoliko se ne posmatra klinička slika malo šire, lako moze da se upadne u zamku postavljanja pogrešne dijagnoze. Tada se kreće u pravcu lečenja nećeg neprioritetnog, umesto da se radi na seksualnoj zavisnosti. Svaki seksualni terapeut mora da dobije širu sliku o ponašanju pojedinca kad je sam i sa određenim partnerom, t.j. da uzme seksualnu istoriju i uradi funkcionalnu analizu ponašanja.
Ukoliko seksualna istorija date osobe pokaže neka odstupanja od “normale”, u smislu kvantiteta i kvaliteta seksualnih aktivnosti, gde se previše vremena i energije troši na zadovoljavanje seksualnog nagona, a iza toga ne postoje dublji osecaji, lepota i uživanje u tim aktivnostima, možemo s pravom zaključiti da je ta osoba disfunkcionalna i zavisna.
Terapija
Kao i svaka zavisnost, tako i seksualna zahteva ozbiljan psihoseksualni tretman. Psihoseksualna terapija koja ima integrativni pristup, i koristi principe kognitivno-bihejvioralne, psihodinamske i suportivne terapije, moze dati dobre rezultate.
Naravno, terapeutski tretman je složen, i podrazumeva rad u svim aspektima funkcionisanja date osobe, pa tek onda na seksualnom planu. Jer, seks je samo refleksija našeg doživljaja sebe i partnera van kreveta.
Terapija uključuje posebni program gde se sistematski radi na redukovanju zavisničkih aktivnosti ( iako bi kod zavisnosti najispravnije bilo odmah stopirati zavisničku aktivnost ), kroz konstantnu edukaciju i pronalaženja značajnih alternativa koje pojedinac može da iskoristi dok traje apstinencijalna kriza.
Formiranje novog ponasanja, t.j. nove navike je dug proces, pa je potrebno stalno ohrabrivati pacijenta i povećavati njegovu strpljivost.
Kako je uspeh najveći motivator, kad pacijent nauči da se oseća dobro i na drugačiji način koji nije “seksualan”, on sve više prihvata tu mogučnost, a s tim se razvija i novo i funkcionalnije ponašanje u seksu, koje na kraju ( ne u startu ) dovodi do pravog i očekivanog zadovoljstva.
Cilj terapije je uvek da se pacijent nauči da uživa u seksu, a ne da zadovoljava druge najrazličitije motive koje uvek nose sa sobom negativni emocionalni predznak.
Opširniju verziju teksta pronađite na blogu.