Može li se razvod ikada smatrati uspehom?
Kad posmatramo ljudske relacije, a posebno partnerski odnos, neizbežno nam se nameće pitanje: da li su intimni odnosi zaista veoma teški ili mi ne poznajemo bolje načine da ih razumemo?
Zašto se dvoje ljudi zavole, žive i uspeju da opstanu na duge staze, a drugima je to pretežak zadatak?
Koja su očekivanja jednih, a koja drugih? Kako komuniciraju jedni, a kako drugi?
Često možemo da čujemo kako su se jedni ”našli” (pa su zato sada srečni u braku), a za druge da razvod nije tragedija, ili bolje dobar razvod, nego loš brak.
Ovo zadnje je istinito, ali u malom broju slučajeva, gde postoje jako velike, nepomirljive razlike i patološke sklonosti kod jednog ili oba partnera.
Mi smo skloni da permanentno rekonstruišemo naša uverenja u zavisnosti od posledica, pa se neretko dešava da na početku mislimo za jedan isti par da su jako povezani, da bi kasnije promenili našu priču i kad se oni rastanu da verujemo da je dobro što se tako završilo.
I ne samo za druge, isto postupamo i sa nama samima, uvek iznova tražimo dokaze(za i protiv) i na početku i na samom kraju jedne veze koji će “odbraniti” našu trenutnu poziciju, kako bi se umirili i nastavili dalje. Naša uverenja o trenutnom odnosu gotovo nikada nisu statična, ona se menjaju pod uticajem raznih spoljašnjih i unutrašnjih okolnosti.
U savremenom svetu se često dešava da ljudi lako odustanu od zajedničkog življenja, čak se procenjuje da će se 50% novovenčanih parova razvesti u bliskoj budućnosti.
Ispada da večina njih na kraju shvati da je potrebno svoju sreću i zadovoljstvo naći na drugom mestu ili sa drugom osobom.
Ali ono što je presudno i veoma važno u gotovo svim slučajevima je to da oni nisu uložili dovoljno napora i truda da njihov brak funkcioniše.
Razmislite o tome da se procenjuje da je manje od jednog procenta razvedeneih parova uopšte išlo na seksualnu terapiju i takođe, prema skorašnjim istraživanjima, sprovedenom među parovima koji idu na terapiju, prođe u proseku šest godina otkako otkriju da imaju ozbiljnih bračnih problema, pa dok ne krenu na terapiju.
Zašto ulazimo u brak, kad se posle razvodimo. Onda je bolje i da ne uđemo. Ili nikad ne bi poželeli da se rastanemo, da se nismo udali?
U čemu je “lepota” rastanka?
Šalu na stranu, brak i razvod, dva lica iste medalje predstavljaju ozbiljnu stvar, i zato im moramo tako i pristupiti.
Voleti nekoga je takođe ozbiljna stvar, ali ući u zajednički život s njim zbog “ljubavi”, još ozbiljnija. Dok se volimo, mi posmatramo stvari kroz našu idiličnu prizmu, pa partnera doživljavamo kao nešto posebno i nezamenljivo. Shodno tome ulazimo u nešto više s tom osobom, kako bi povećali prijatnost koju osećamo.
Ali, šta se desi u braku, zašto taj doživljaj nestane? Jeli brak kriv sam po sebi, ili je nesto drugo u pitanju?
Brak, sam po sebi nikada nije kriv. Odgovorni smo mi, što smo imali iluzije u vezi braka i što smo ih uspešno održavali na početku.
Voleti drugog, podrazumeva ljubav prema sebi, kao osnovu. Ne možete dati nekom nešto, ako vi nemate kod sebe.
Da li u braku ljubav prema sebi počinje da se smanjuje u određenim okolnostima (stres na poslu i van posla, porodični i finansijski problemi, obaveze prema deci), pa se promeni i odnos između partnera? Da li taj doživljaj sopstvenog nezadovoljstva, dovodi do promene idilične prizme kroz koju vidimo i osećamo ovaj svet?
Smatram da je to tako. Sve polazi od nas samih, a to je upravo i ono što se treba razumeti.
Prihvatitii odgovornost koji mi ljudi imamo i ne tražiti razloge za nezadovoljstvo u partneru. To je osnov svake promene i snažna prevencija u braku.
Ali, kada razvod postane neodložna stvar, a to je u situacijama kada su konflikti prevazišli svaku zdravu meru (kada vređamo i preziremo partnera, kada se potpuno udaljimo i ne komuniciramo, kada je sveopšti rat ili grobna tišina), kada ne postoji motivacija za traženje pomoći od terapeuta, onda nam preostaje da prihvatimo konkretnu situaciju, da shvatiimo da nismo uspeli da zadovoljimo sebe kroz taj brak, i da krenemo dalje.
Ali gde? Da li mi to umemo?
I te kako, samo previše smo investirali u zajedničku relaciju, zvanu brak, pa se sad osećamo kao gubitnici.
Gubitnici jesmo, što nismo voleli sebe, a nadali smo se da ćemo kroz brak i partnera, to uraditi. Ljubav nam niko ne može dati, ako je mi nemamo u sebi i prema sebi.
Brak je veliki izazov, ali i veliko uživanje, za dvoje koje su srečni i zadovoljni sobom i pre braka. A za one koje to nisu, brak im ne može to nadomestiti. Samo može pogoršati stvari, kad se još više atkuelizuje njihovo sopstveno nezadovoljstvo u kriznim situacijama. Nezadovoljna osoba, nije spremna da stvara zadovoljavajuće odnose. Sa razvodom ona postaje jos nesrećnija.
Tada odlazi i ona “droga” (partner) koju smo uzimali, bez obzira koliko nam ”stvarala” problema. Postali smo zavisni od nje. Postala je najznačajniji deo našeg življenja. I zato je teško posle raskida. Nema te droge, a kad nema droge, gde je smisao?
Naravno, smisao je uvek tu, u životu, sa i bez partnera, ali nekim ljudima je to nemoguća misija, zato što im ta droga veoma dug period bila jedini izvor i smisao zivota.
Kraj jedne “sreće”, je pocetak “nesreće”, ali i mogućnost za novu sreću kad “nesreći” dođe kraj.
A to će se dogoditi brže nego sto uopšte možemo da zamislimo, ali pod jednim uslovom: kad prihvatimo odgovornost za sopstvena osećanja i dela. Samo tako ćemo biti pametniji nego što smo bili.
I da zavolimo sebe, jer ako neuspemo u tome, ponavljaćemo iste greške u sledećim kontaktima, a uzroke za našu nesreću tražiti u okolini i partneru.
Razvod nije i nikada neće biti uspeh, ali može biti snažan pokretač unutar same osobe za dublju promenu, koja bi uslovila nove pozitivne ljubavne relacije u budućnosti.
