Zašto u doba tolike „ogoljenosti“ ima sve manje seksa?
Zašto u doba tolike „ogoljenosti“ ima sve manje seksa?
Zašto se čini da u vremenu u kome je sve na izgled dostupno nismo nikada osećali usamljenije? Zbog čega ne možemo da se povežemo sa drugom osobom na planu intimnosti i bliskosti?
Seksualna želja globalno slabi jer način življenja nije izbalansiran, sve manje porodica vaspitava decu, nema adekvatnu strukturu i nema pravih vrednosti za izgradnju unutrašnje sigurnosti. Jer, da biste bili u seksualnom odnosu, Vi morate da imate neku emocionalnu, socijalnu i duhovnu zrelost i da znate kako da ih stavite u funkciju seksa. To je zapravo i značenje seksualne inteligencije.
Ljudi koji imaju problem na polju intimnih odnosa vuku dugi “rep iz prošlosti” u vidu “nedostatka pravog iskustva na ljubavnom i seksualnom planu” pa imaju pukotine u različitim delovima seksualne inteligencije – emocionalnom, socijalnom, duhovnom, i to ne sme da se prenebregne.
Upoznavanje ne ide glatko preko društvenih mreža i sajtova za upoznavanje, jer svako učitava mnoge stvari pogrešno, niti daje šansu drugoj osobi, u dovoljnoj meri, da se upoznaju. Često se to dopisivanje završi posle par kratkih rečenica. Mladima nedostaju inicijativa i istrajnost u takvim poduhvatima, jer se boje odbacivanja i otvaranja svojih ranjivosti.
Uprkos činjenici da su mnoge stvari dostupnije, uključujući i seks, duboko unutar nas, posebno kod mladih ljudi, postoji konfuzija oko seksualnog i ličnog identiteta. Pod time mislim da nije izgrađena pozitivna slika o sebi, na bazi intimnosti, koja se stiče prvenstveno u porodici. Tamo učimo osnovno poverenje, koje kasnije treba da se produbi u partnerskim odnosima. Međutim, ako je dete bilo svedok negativnih emocija između roditelja, ako postoji nejasna podela uloga u porodičnom sistemu, ako dete svakodnevno sluša razmirice, ako nema ljubavi između roditelja, to će ga udaljiti od seksualne intimnosti kasnije sa nekim partnerom. U kom stepenu će to biti i da li će se totalno kloniti seksa, zavisi od mnogo faktora, među kojima je i način na koji dete skladišti i obrađuje spoljašnje nadražaje.
Sa druge strane, postoje porodice koje nemaju taj bučan karakter, u kojima sve deluje mirno, ali im nedostaju živost, entuzijazam i pravo usmeravanje deteta ka intimnosti. Obično i nema priče na temu seksa – niti roditelji pričaju, niti dete pita; seksualnost je nesvesno zatvorena tema, a socijalizacija propraćena nekim stidom, krivicom, depresijom jednog ili oba roditelja, pa je podsvest deteta suviše opterećena za emotivno i seksualno investiranje sa nekim partnerom. Njihovi roditelji su često bili zabrinuti za njih, njihovo zdravlje i uspeh u školi, pa su pokušali da ih zaštite od surovog sveta. Preplašili su sopstvenu decu pre nego što su oni uopšte krenuli da žive. Deca, sa druge strane, nisu uspela da se odupru roditeljskim zabludama. Želela su slobodu, podršku roditelja, ali su dobila zabranu i kontrolu. Da paradoks bude veći, sada roditelji žele da njihovo dete ima ženu i porodicu, nesvesni da su u mnogome oni odgovorni za njihovu nesamostalnost i nemogućnost da dožive pravu ljubav.
U glavi takvih osoba često dolazi do rascepa ljubavi i seksa, a svemu tome kumuje i pornografija (putem tehnologije) koja još više “otupljuje”, “uspavljuje” i odvlači osobu u začarani krug negativnih emocija. Seksualni nagon je lišen ljubavi i bilo kakvog stvarnog deljenja sa nekim, pa ta osoba ne stiče veštine koje su potrebne da bi bila bliska sa nekim potencijalnim partnerom. Umesto toga, postaje zavisna i dodatno pojačava osećaj bezvrednosti.
Celibat
Kada je reč o celibatu, on kao način života nije prikladan mladom čoveku, ali može u jednoj fazi života da pročisti osobu od dodatne uznemirenosti i pripremi je za kasnije suočavanje za sopstvenim strahovima.
To najčešće nije svesni izbor, niti mladi treba da se hvataju za taj novi trend, jer on suštinski ne podrazumeva bolje upoznavanje sebe, već je to beg od samoga sebe, od seksualnih nagona koji ne mogu da se kanališu na pravi način – kroz ljubav i intimnost. Celibat tada deluje oslobađajuće, ali samo na prvi pogled.
Mladima treba dati prave razvojne smernice – mi kao društvo, treba da im vratimo ljubav, partnerstvo, slobodu i strpljenje, kao najbitnije vrednosti i pokušamo da seks integrišemo u taj životni stil. Jer, seksualna želja i uzbuđenje ne mogu dugo da egzistiraju bez stvaranja bliskosti i prisnosti u partnerskom životu.
Aseksualnost
Postoje osobe koje se mogu podvesti pod kategoriju a/antiseksualci. To su ljudi koji izjavljuju da ne osećaju (dovoljno jaku) seksualnu želju za kontaktom sa drugom osobom i često žive sa iskrivljenim uverenjem o sebi da su oni takvi od samog rođenja.
Međutim, kada se malo dublje pogleda cela stvar, ispada da na ovoj planeti ne postoji takva osoba. Naša energija je seksualna i, kao takva, ne može se uništiti; ona se jedino može transformisati, sublimirati ili, u najgorem slučaju, potisnuti. Potiskivanjem te energije gubite pravi kontakt sa sobom, bez obzira na to iz kojih razloga ste to učinili.
Ljudi su skloni potiskivanju, kako zbog uticaja društva, tako i zbog uslovljenosti da reaguju strahom. Taj odbrambeni mehanizam ponekad pomaže u očuvanju identiteta, ali njegova zloupotreba dovodi do patologizacije ljudske seksualnosti.
"Nevini ljudi": Samci i seks
U potrazi za smislom života
Zamislite situaciju da ste sami, nemate mnogo prijatelja, niko posebno ne želi da se druži sa vama, ne znate da se dobro zabavljate i udvarate, niste imali nikakvih ljubavnih i seksualnih iskustava. Živite kao “autsajder” i čekate da se nešto spontano desi samo od sebe ili da se ne desi jer vi to ne zaslužujete.
Svako ljudsko biće traži neki smisao u svom životu, često, upoređujući se sa drugim ljudima. U zavisnosti od toga koga će izabrati kao kriterijum po kom bi se vladali, ljudi doživljavaju različita osećanja. Ako usmere pažnju na one koji imaju više od njih, osećaće se tužno, jadno i bedno. Ako to upoređivanje potraje i postane deo unutarnjeg vrednosnog sistema, depresija brzo “kuca” na njihova vrata. U suprotnom, kada izaberu “bolji” model za upoređivanje, gde drugi imaju manje od njih, onda su osećanja poput radosti, sreće i zadovoljstva češće prisutna. Ipak, pravi lek je da se ne upoređujemo, jer bez obzira na pozitivne ili negativne emocije, kriterijumi su nam uvek drugi. A kad su drugi merilo za naš život, teško da ćemo istinski živeti. Jer u takvim okolnostima, život ostalih nam postaje bitniji od nas samih i našeg života, a na taj način se ne može istinski naći smisao života.
Kakav smisao života imaju ljudi koji se ne osećaju prihvaćeno od ostalih, koji ne gaje tople odnose sa okolinom, koji nemaju razvijenu socijalnu mrežu, koji ne “učestvuju” u životu? Kakav smisao može naći osoba koja nikada nije imala devojku ili momka, koja se nikada nije dodirivala, koja nije ostvarila intimniji susret sa potencijalnim partnerom? Kako tim osobama “dati” smisao života, kako im pomoći da izgrade sopstveni sistem uverenja oslobođen uticaja kulture i sredine u kojoj žive?
Ti ljudi su zapravo kao i svi drugi, željni života, ljubavi i seksa. Jedan delić njihovog mozga i dalje veruju da oni mogu i zaslužuju više, ali generalno se to brzo prekrije negativnim razmišljanjima. U situaciji kada čovek nema iskustva na intimnom planu, a ušao je u “zrele” godine, onda ne pomaže nikakvo tešenje. Ne možete reći tim osobama da će se stvari promeniti sutra, prekosutra ili u skoroj budućnosti. Oni znaju da se neće desiti brzo – a možda i nikada jer, ako se nije desilo za 30 godina, kako će se desiti sada odjednom?
Ovi klijenti su dotakli “dno” i to je dobra strana priče. Njih je mnogo lakše motivisati, jer nemaju više izbora. Terapeuta vide kao poslednje utočište nade i boljitka. Lako prepoznaju terapeuta koji je empatičan, koji iskreno želi da im pomogne, koji im daje podršku u najtežim trenucima, koji je uvek tu za njih.
Dobro obučeni terapeuti znaju kako se to radi. I pored toga što pokušavamo da smanjimo strah koji postoji i koji inhibira ceo proces razvijanja intimnosti sa nekim, preko različitih tehnika i metoda koje povećavaju ljubav prema sebi, mnogo više pokušavamo da povećamo želju.
Zbog svega toga dajemo različite vežbe koje osnažuju pacijenta, savet da pokušava uprkos strahovima, u nadi da će doživeti pozitivno iskustvo – uspeh koji će ga silno gurati napred ka cilju. U svim tim nastojanjima, klijent polako stiče novi identitet, da nije previše različit od drugih, da i on može da se dobro zabavlja i provodi i da više prihvata i voli samog sebe. To u suštini predstavlja sublimirani asertivni trening na polju ljudske seksualnosti.
Surogat terapija
Postoje situacije kada je terapeutovo zalaganje nedovoljno i pored vidljivih promena kod klijenta. On se oseća bolje, nije više depresivan, veruje da će vremenom naći osobu s kojom će deliti krevet, pa i život, ali i dalje nema izgleda da se nešto konkretnije desi na planu intimnosti. Više ostvaruje kontakta, ide na sastanke, preuzima inicijativu, ali kao da nedostaje još jedna karika da bi se ceo proces završio pozitivno.
Zbog svega toga na zapadu postoje surogat terapeuti koji pomažu terapeutu u radu sa ovakvim klijentima. I pored svih kontroverzi koje prate rad surogata, to neretko predstavlja poslednju opciju. Iskustvo koje ne postoji, mora se stvoriti u domenu socijalne, seksualne i ljubavne razmene.
Prostitutke nisu dobar izbor, jer nemaju vremena i veština za rad sa klijentom, one samo pokušavaju na brz način da zabave klijenta i uzmu svoj novac. Surogat terapeut radi za novac, ali to je jedina sličnost sa prostitutkama. Oni su obučeni za rad u domenu komunikacije, poznaju vežbe i zadatke koje daje terapeut i komuniciraju sa terapeutom pre i nakon seanse sa klijentom.
U postizanju zajedničkog cilja, surogat i klijent često igraju različite uloge, izlaze po kafićima i restoranima, gde klijent vežba da komunicira sa ženom u javnosti, uči da se dobro provodi, da se udvara i da zavodi. Kasnije se prelazi na vežbe dodirivanja i masaže, da bi se na kraju putem različitih seksualnih zadataka stiglo do seksualnog odnosa.
Ali, bez obzira na predrasude koje postoje u vezi sa surogatom, i njihovo izjednačavanje sa prostitutkama, prava istina je da oni mnogo više rade sa klijentom u domenu komunikacije i sticanju socijalnih veština. Ono što terapeut pomaže da klijent uradi u mašti, surogat mu pomaže da uradi u stvarnosti.
To je u suštini timski rad, gde se postepeno i sistematski stvara iskustvo kod klijenta, koje povećava njegovo samopouzdanje da se upusti u seksualni i ljubavni kontakt sa drugim ženama. U takvim okolnostima klijent stiče poverenje u sebe da i on može da bude uspešan u spoljnom svetu, što je veoma bitno za postizanje cilja zbog kog se klijent odlučio na psihoseksualni tretman.
I pored svih kritika, rad sa surogatom se pokazao veoma delotvornim, tako što su iskustva stečena s njim, klijenti prenosili na realni život. I pored toga što se surogat-partnerka koristi u retkim situacijama, kada muškarci nemaju devojku ili ženu, dešavalo se da neke partnerke nisu bile motivisane za rad sa muškarcima koji su imali neki seksualni problem, pa su čak i same predlagale surogate. U tim situacijama, problem ljubavnog odnosa očito je bio veoma prisutan, pa su muškarci uglavnom ostavljali te partnerke kada su postali funkcionalni u seksu.
Rad sa surogatom je skuplji nego uobičajeno jer se plaćaju dve osobe, a takođe u svetu nema previše surogat terapeuta koji bi radili sa ovim muškarcima. Međutim, postoje i programi u trajanju od dve ili tri nedelje koji su namenjeni onima iz drugih zemalja, koji bi doputovali specijalno da svakodnevno intenzivno rade na sopstvenom poboljšanju ljubavi i seksa.
Cilj je postati funkcionalan u seksu, prihvatiti zadovoljstvo i uživanje, zar ne?
Zato se čovek mora otvoriti ka tome, on mora da vežba svesni fokus i da bude iskren sa sobom. U suprotnom, nema načina da se disfunkcionalnost razreši.
