OTVORENE VEZE – ZA ILI PROTIV?
U današnje vreme kod mnogih se pojavi ideja kako bi bilo kada bi bili totalno nesputani u vezi? Kako bi izgledalo kada bi mogli da uživaju sa još jednim partnerom pored stalnog kojeg imaju? Dopuniti, osvežiti se, iskusiti nešto novo, drugačije ili na novi način? Šta ima loše u tome?
Zapadni svet eksperimentiše s tom idejom, a kod nas je još uvek u pripećku – susrećemo je u seksualnim fantazijama mnogih, pogotovo onda kada stvari u vezi ne funkcionišu kako treba.
Postavlja se pitanje: da li naginjemo ka otvorenoj vezi iz nemogućnosti da se adekvatno povežemo s jednom osobom, pa nam alternative daju potrebnu sigurnost?
U tom smislu bi značilo da smo regredirali na neki niži nivo, kao kada smo bili tinejdžeri, pa smo se tražili na ljubavnom planu.
Ili to, pak, znači da smo jako produhovljeni pa možemo na ljubav i seks da gledamo kao na slobodni fenomen, bez trunke potrebe za posedovanjem, analizom i obradom emotivnih i telesnih iskustava, naših i partnerovih?
Razlozi ili izgovori?
Neretko u praksi srećem osobe koje su emotivno “istrošene” (najčešće je to njihov trenutni doživljaj) da ulažu sebe u novu vezu, da se zalažu za visoki kvalitet te veze, da budu aktivni učesnici u razvoju sopstvenog ljubavnog života – najčešće zbog sopstvenih nesigurnosti, strahova i prethodnih razočaranja. U prevodu, jako su nepoverljivi, prvo u sebe, u ono što imaju kao vrednost, pa se to najčešće olako prelije na drugu stranu: „Nije on dobar za mene jer ne zarađuje dovoljno“, „Previše se razvodio“, „Nije ona dovoljno pouzdana da joj pričam kako se osećam ili, ne daj bože, da joj kažem o svojim seksualnim problemima“, „Želja mi je da imam brak s njom, ali ona je kontrol frik i svaki momenat upropasti“, „Treba da promenim više od 100 devojaka i da kažem da su sve kurve, da ih nekako kaznim“, „Ja nisam stvoren za ljubav jer sam imao mnogo propalih veza“, „Nema pravog muškarca za mene, slabo izlazim, nisam ostvarila dužu vezu godinama – samo neke seks kombinacije“, „Kada krenem da se dopisujem na društvenim mrežama do sastanka retko dođe, a čak i kada se to desi, ne ostvari se nešto više“…
Šta je zajedničko svim ovim uverenjima? Ona su negativna, odslikavaju nemoć, beznadežnost, strah i sramotu, koji boje identitet osobe i utiču na njene dalje izbore.
U takvoj konstelaciji, mnogima bi više odgovarala otvorena veza, gde neće druga osoba da ih “proguta”, izneveri ili duboko povredi. Ove negativne misli i emocije imaju svoju “zaštitnu” ulogu – čuvaju čoveka od njegove ranjivosti. Ali, ranjivost mora da se oseti, preživi da bi se uvidela njena vrednost, lekovitost.
Da li otvorena veza zaista ima prednosti?
Otvorene veze su novokomponovani aranžman gde ljudi pokušavaju da unesu više zadovoljstva u svoj život, sa nadom da to neće urušiti primarni komfor koji imaju u stalnoj vezi. Ako postoji dogovor da oboje švrljaju, a posle se vrate u svoj bračni krevet, postavlja se pitanje koliko je psihološke energije preostalo za stalnog partnera i da li bi se iskustva sa novim partnerima delila u stalnoj vezi i u koje svrhe?
Da pretpostavimo da oboje žele otvorenu vezu, zbog čega bi to želeli? Zbog razbijanja monotonije, zbog sigurnosti da nikad ne ostanu sami (u slučaju da ih primarni partner razočara ili odbaci), zbog istraživačkog duha koji je nezaustavljiv, zbog duboke svesnosti da su ljubav i seks najlepši kada nisu uokvireni u nekoj formi - veza, brak, vanbračna zajednica?
Da li više sazrevamo u psihološkom smislu kada dopustimo da odnosi budu slobodni od nekih ustaljenih normi, ponašanja, starijih vrednosnih sistema? Ili je to ipak za većinu na kraju jedna infantilna pozicija?
“Želim da imam što više žena jer jedino tako hranim svoj ego” – na početnim seansama mi reče klijent koji nikako nije mogao da ostvari dužu vezu, ali smo na kraju ipak uspeli da dođemo do prave ljubavi u kojoj je ideja o jednoj ženi postajala sve normalnija. “Tokom vremena sam sazreo, sada mi sve te “dečje bolesti” (koliko je partnerka imala momaka pre mene, itd.) izgledaju smešno, prosto ne mogu da verujem čime sam se ja opterećivao” – rekao mi je na nekoj od kontrolnih seansi, kada je seksualni (a, što je još važnije, ljubavni) život bio već stabilizovan.
Ponekad je potrebno poprilično vremena da bismo došli do nove istine o nama samima, o svetu koji nas okružuje i sa poverenjem se kretati napred. Otvorene veze su samo prelazna faza, regresija, nesvesni tok koji čeka da bude obrađen sa samim sobom, često uz prisustvo terapeuta.
Ljudi se, bar za sada, nisu pokazali toliko samosvesnim da mogu da izdrže emocionalni zaplet otvorenih veza, što znači da će u nekom trenutku nekom nešto zasmetati, bilo da je to vreme koje se posvećuje drugoj osobi ili nedostatak prave povezanosti u bazičnoj vezi. Kada uključimo seks u celu priču, onda to počne mnoge da dira na više nivoa, pa oslobađanje od tih emocionalnih bodlji zahteva puno dodatne razrade i čišćenja.
Sama po sebi, otvorena veza zvuči dopadljivo: ne morate da se obavezujete, niti da previše polažete račune svom partneru, ali ta vrsta slobode nije prava, već iznuđena, dogovorena, često iz pogrešnih motiva - iz straha da se oba partnera založe za veću slobodu u samoj vezi.
Na kraju ispada da je ljubav samo za hrabre, kao i psihoterapija koja pokušava da ojača kapacitete čoveka da pogleda i sebe i partnera na novi, nesvakidašnji način.
U tome i jeste prava poenta: videti sebe kao nekog ko unosi kvalitet u svoju vezu i podstiče partnera na stalni razvoj, zar ne? Moguće jeste, ali zahteva puno svesne pažnje i strpljenja.
