Snaga muškog identiteta
Ko sam ja?
Identitet ili slika o sebi, koju gradimo još od najranijeg uzrasta u specifičnom porodičnom kontekstu, ostavlja dalekosežni uticaj na naše kasnije projavljivanje u različitim interakcijama, a posebno u ljubavnim. Zašto posebno u ljubavnim?
Zato što se na svakom drugom polju čovek može sakriti, odglumiti, prikazati u boljem svetlu, a u tome mu pomaže i društvo. Mora da se ide u školu, da se uče neki predmeti, da se prevazilaze prepreke i lestvice.
Bez obzira na to što naše školstvo nije usko povezano sa praksom koja nas očekuje kasnije u životu, ono ipak pomaže u izgradnji neke slike o sebi, o svojim mogućnostima, o tome da se čovek mora kretati kroz neki društveni format i pravila koje postoje. Škola je očigledno, pored primarne porodice, najznačajnija za razvoj ličnog identiteta.
Pored koristi koju svaka osoba ima od školovanja, u smislu daljeg osnaživanja sebe za kretanje kroz život, ona neosporno čoveku donosi mnogo nepotrebnih patnji, nezadovoljstva i osećanja manje vrednosti ukoliko rezultati nisu u skladu sa spoljnim poimanjem uspeha.
U tom procesu, najštetniji deo je upoređivanje osoba – ko je bolji, a ko lošiji po pitanju ocena i drugih stvari, ali pošto se radi o mladoj osobi, često uz to i nepotrebnih i nesvesnih identifikacija tipa: Ja sam manje vredan ukoliko ne postignem uspeh koji se od mene očekuje (tj. Ja od sebe očekujem – jer je to introjektovano).
To, naravno, slabi lični identitet, skrnavi afirmativnu sliku o sebi, ali može i da podstakne osobu da se više trudi i zalaže.
Adler je poznat po stavu da se čitavo ljudsko postignuće bazira na tom osećanju da nam nešto nedostaje da bismo bili pravi, celoviti. Društvo nas stimuliše u tom pravcu, da kroz proces sublimacije prevaziđemo taj nedostatak, ali nikada do kraja, jer se radi o spoljnom fokusu, koji obezbeđuje status, položaje i materijalna dobra.
Međutim, klijenti koji dolaze na terapiju kod mojih kolega i mene, najčešće ne dolaze zbog problema te vrste, već zbog emotivnih i duhovnih kriza koje govore da ne mogu da prihvate sebe u celosti.
Zašto se dešava da spoljni uspeh ne obezbeđuje sve što je čoveku potrebno?
Čovek se ne može ispuniti na taj način, zapravo to je samo jedan deo priče. Postoji i onaj unutrašnji, intimni, ljubavno-seksualni deo priče koji je nevidljiv i gde društvo ne daje mehanizme, smernice mladim ljudima, a itekako je potrebno. Vremena su se promenila, porodica sve manje socijalizuje decu pa je uloga društva u svemu tome povećana. Taj manje vidljiv deo, koji često izaziva stid, nelagodnost, strah i veliku napetost, tiče se seksualnog identiteta, a to je ono zbog čega mi se klijenti obraćaju za pomoć.
Znači, pod uticajem polnih hormona u periodu puberteta paralelno sa ličnim počinje da se formira i seksualni identitet, u složenoj interakciji sa samim sobom kroz fantazije, masturbaciju i druge oblike autoseksualnosti, a kasnije da se dodatno oblikuje u susretu sa partnerima. Ukoliko je razvoj do tada bio nestabilan (zbog hroničnih svađa u porodici, loše identifikacije sa ocem, majke koja je dominantna i verbalno agresivna i nije emotivno topla, itd.) onda će to uticati na stvaranje negativne seksualne slike o sebi i sabotirati izgradnju pravog muškog seksualnog identiteta.
Lični identitet je taj koji u kombinaciji sa seksualnim nagonima pomaže u stvaranju seksualnog identiteta. Međutim, ako ne postoji bazično poverenje u porodici, ako nije uspostavljen otvoren i iskren odnos, nije bilo deljenja, ako se roditelji nisu zanimali za dečji svet i njegove potrebe, ako nije bilo priče o takvim stvarima, onda je dete usamljeno u pubertetu, bez unutrašnje stabilnosti, bez oslonca, pa je usled toga povećana potreba da se nesvesno traži kroz različite grupe koje bi osnažile njegov osećaj sebe ili da ide u pravcu izolacije, što je primer još težeg neadekvatnog razrešenja ove krize.
Kroz susret sa drugim ljudima osoba može da preispita svoje infantilno stanovište, da dobije neko prihvatanje i potvrdu, da nauči da se prilagođava i da dođe do značajnih iskustava za dalji razvoj i osvešćivanje. Izolacijom mlada osoba upada u sve dubji bezdan i sve je dalje od mogućnosti da kroz vreme realnije sagleda sebe i odgovori na pitanje: Ko sam Ja?
Mladoj osobi su potrebni druženje, zabava, provod, greške, propusti i ispadi da bi kasnije bolje sazrevala. Ovi koji to sebi ne dopuste jer su bukvalno shvatili neke poruke iz porodice obojene strahom, da neke stvari nisu dobre i dozvoljene, uskratili su sebi značajna iskustva, pa kasnije idu dalje sa “hendikepom“. Nakon godina provedenih u izolaciji i neadekvatne intimnosti, bega od ljubavnih i seksualnih kontakta, mlada osoba zaključuje da će zauvek biti takva, jer je ispustila da uradi nešto veoma značajno u periodu kada je to trebalo i moralo da se desi. Postoje faze u razvoju koje se moraju razrešiti razvojno, da bi osoba mogla sa poverenjem da se kreće dalje. Prema Eriksonu, ispravno rešenje ove krize u toj razvojnoj fazi je sticanje identiteta, a ne konfuzija identiteta.
Često klijentima kažem: I negativno iskustvo je bolje nego biti bez iskustva. Normalno je da se „prvi mačići u vodu bacaju“, pa tako moramo da gledamo i na kretanje mladih ljudi u ljubavi i seksu. Prvi susreti nisu uvek pozitivni, podržavajući i ohrabrujući, bilo da je neko bio ostavljen ili imao seksualne smetnje i probleme. Ta opasnost od mogućeg odbacivanja je prirodna, ali ljudi kojima nedostaje primarno poverenje nemaju ni hrabrost za tu vrstu istraživanja, zapravo neki nikada sebi to ne dozvole, a neki se brzo povuku.
Kada postoji poverenje, energija slobodno teče. Ako to nismo dobili u porodici, stvari kasnije postaju mnogo komplikovanije, ali njihovo razrešenje nije nemoguće. Čovek ima plastičnu psihu, mogućnost da preoblikuje sećanja, smanji rizik/strah od gubitka sebe u takvim situacijama i spozna hrabrost koju nosi u sebi sa rođenjem.
Ljudi vremenom postanu zavisni od negativnog identiteta, ne veruju da mogu iskoračati napred, da je previše opasno, ali to je samo stari um koji govori da je to previše za njih. Kod mnogih je strah od uspeha veći od straha od neuspeha, jer je negativno poznato, a pozitivno nije još spoznato. Naravno da je poznato nešto što je komforno, što vam ne stvara veću nelagodnost, ali istovremeno vas ne ispunjava.
Cilj svake terapije je da klijentu da neku vrstu oslonca, kroz tehnike, vežbe, a posebno kroz poverljiv odnos sa terapeutom gde osoba jača svoje kapacitete da prevazilazi granice koje je sama sebi postavila. Odgovornost roditelja je na početku, kasnije ste vi odgovorni. Terapeut stvara kontekst koji je vama potreban da biste rasli i sazrevali adekvatno.
Nije potrebno da budete "gotov" proizvod da biste krenuli u pravcu ljubavi i intimnosti, jer vi to nikada nećete biti.
Pretpostavimo da ste imali puno pozitivnih seksualnih iskustava i znate šta vam je činiti u takvoj situaciji, vi ste i dalje na početku kada upoznate novu osobu, jer je ne poznajete, a svaka osoba ima svoje specifične potrebe i želje. Ne možete da kažete: „Ja znam sta žene žele“, jer upravo vam se može desiti žena kojoj treba drugačije da pristupite. Uprkos boljoj startnoj poziciji, vi ste i dalje neznalica.
Negde na taj način pokušavam da ohrabrim i klijente koji nisu imali iskustva, da shvate da nekada mora biti prvi put i da mi možemo da pripremimo teren, ali određena količina anksioznosti, treme i straha će biti prisutna i to se ne može izbeći. Medjutim, zato je početna sugestija da se ne ide odmah u krevet, već da se ljudi upoznaju, podele i neke svoje nelagodnosti, a kasnije postepeno istražuju u krevetu. Najveći problem je što ljudi ne umeju sami, pa je zadatak terapeuta da pomogne klijentu u procesu individuacije da stiče samostalna iskustva gde će takvim naporom spoznati snagu koja je potrebna da se istrajava uprkosu padovima i preprekama.
Negativni lični identitet vremenom slabi seksualnu energiju, pa time uvodi čoveka u aseksualno stanje, koje je veštačko i koje ne sme nikako da postane prirodno stanje čoveka. Jer, deluje da čovek kad bi pustio seksualne impulse ne bi mogao da ih iskontroliše i da bi lako upao u seksualnu zavisnost, a ovako toga nema jer su seksualni nagoni potisnusti. Međutim, potisnuta seksualnost povratno utiče na sliku koju imate o sebi van seksa i ljubavi i onda ste u začaranom krugu.
Zato moj tretman podrazumeva angažovanje kapaciteta bića da se prvo lični identitet stabilizuje, smanje depresivna i anksiozna raspoloženja, pa da iz čistije pozicije oslobodimo nepotrebne stege koje nasilno drže seksualnu energiju duboko ispod. Kada klijent kaže: „Nemam želju sa seksom, za intimnim relacijama“, to je siguran dokaz da je kastrirao značajan deo sebe kako se ne bi suočavao sa svojim strahovima. Međutim, ne može se izbeći susret sa sobom i svojim strahovima, život nas nekako uvek navede da se njima obratimo. U suprotnom, činimo veliku štetu našem biću, koja je katkad nenadoknadiva.
Drugi ekstrem je seksualna zavisnost, kao odraz nesposobnosti pojedinca de se oseća dobro bez seksualne gratifikacije, bilo sam sa sobom bilo sa suprotnim polom. Ali ova dva ekstrema, iako deluju kao različita, su na istoj lestvici i govore o neuravnoteženosti osobe, podeljenosti, neadekvatnoj integraciji svih delova koji se tiču ličnog i seksualnog identiteta.
Očigledno je da su to paralelni procesi – dok učimo i stvaramo u vezi profesije i posla, moramo isto to da radimo i na planu partnerske ljubavi, često u hodu, dok nismo ni toliko pripremljeni, kroz druženje i zabavu na početku, a kasnije kroz razvoj autentičnije ljubavi prema sebi i partneru.
Izgradnja muškog pozitivnog identiteta je dug i složen proces, gde otac i stariji muškarci igraju važnu ulogu kod svakog pojedinca, a pre toga majka koja svojom ljubavlju napravi podlogu da osoba ima dovoljno poverenja u život. Greške su sastavni deo življenja, roditeljstvo je zahtevna stvar, ali plodovi koji sazreju su veoma ukusni. U tom smislu treba dozvoliti deci slobodu, da istražuju i stiču nezavisnost, da se ohrabruju kada je teško i da se partnerska ljubav predstavi kao ideal kojem se takođe teži, pored škole i drugih obaveza. Kroz školovanje i posao mnogima je olakšan put do ličnog i profesionalnog sazrevanja, ali u ljubavi su ljudi sami, pa je kretanje nesvesno, stihijsko i nedovoljno autentično.
Ukoliko društvo ne stvara nove načine da se razreši velika anksioznost u ljubavnim susretima ili stimuliše ljude u suprotnom pravcu da kroz seksualizaciju dođu do neke integracije, onda se izbegava sama suština, a to je da mora postojati neka ljubav u samom kretanju, pogotovo u seksualniom činu, kao najvećem stepenu deljenja sebe sa drugom osobom.
Seks znači deljenje, ali da biste delili nešto sa nekim, to mora biti smisleno da biste imali neku korist. Ako je to mehanički, prazno, bez ikakvog povezivanja, onda upadate u problem, isto kao kada imate takvu sterilnu masturbaciju kada ste sami. Kada to postane praksa, onda je terapija jedina mogućnost da se čovek odpetlja od svojih navika koje ga čine robom bez obzira na sve uspehe u spoljnom svetu.
Glumci mogu biti dobri na sceni, ali u ljubavnom životu vladaju drugi zakoni, gde gluma ne pomaže, već puno odmaže, pa je zato mnogima teško da se skinu i ogole pred drugom osobom. U suprotnom, seks je najjednostavnija radnja na svetu, gde dve osobe uživaju u lepom dodiru, poljupcima, i razmeni energije.
Ljudska energija nije samo životna (kako je Jung tvrdio) niti samo seksualna ( kako je Frojd mislio), već integritet obe, gde se u složenoj ljudskoj dinamici one prepliću, stimulišući ili sabotirajući jedna drugu u procesu stvaranja identiteta i dovode do celovitosti ili podeljenosti.