Šta muškarcu (ženi) kvari lepotu seksa?
"Mnogi ljudi imaju ’dobar’ partnerski odnos jer izbegavaju da se istinski pozabave stvarima koje ih muče u seksu."
Nije retkost da partneri koji imaju seksualne probleme imaju dobar partnerski odnos, ali koliko je zaista dobar vidimo tek kada stvarno treba da porade na rešavanju istog. Obično oko toga postoje brojni otpori, pa priča o seksu izaziva sve moguće strahove i vodi do burnih reakcija kod obe strane. Zato, neki se nesvesno odlučuju da puste i ne razmišljaju o tome, ali pošto to prosto nije moguće kada postoji problem, onda upadnu u paradoks. Nada da će se stvari vremenom same rešiti i dalje postoji iako ih je takav pristup i doveo na terapiju.
Seks ume da izazove najpozitivnija osećanja, pogotovo ako se zbiva u pravoj ljubavnoj vezi i ako se završi orgazmom. Međutim, mnogi seksualni pokušaji ne stvore ta osećanja, uprkos želji da se seksualna aktivnost doživi na poseban način.
Iskreno govoreći, sa pravom smo dali seksu taj ekskluzivitet, jer on ume da nas bolje poveže sa sobom, partnerom i egzistencijom uopšte.
Šta je to što kvari lepotu seksa?
Za dobar seks je potrebno dvoje, pa je uskladiti dva sveta u takvom intimnom povezivanju nalik najsavršenijem plesu. Kada je ples u pitanju, svi znamo koliko je truda i angažovanja potrebno da bi dvoje plesali savršeno. No, kada je seks u pitanju, mali je broj ljudi koji ga posmatra kao umetnost, u kojoj svako treba da unese viši kvalitet sebe, a mnogo je više onih koji na seks gledaju kao na biološku i instinktivnu stvar, koja bi trebalo da se obavi bez nekog znanja, emotivnosti, svesnosti i usavršavanja.
Ako mnoge životinje mogu da imaju seks bez posebnih uslova, zašto ne bih mogao i ja? Svako može da ima seksualne odnose bez nekog treninga i produbljivanja priče o seksu, pa zašto bih onda ja morao time da se bavim? — nastavljaju da razmišljaju kroz mitove mnogi moji klijenti.
Neke partnerke mojih klijenata muku muče sa nerealnim očekivanjima, pa im je teško da prihvate alternative u seksu ili da se na drugi način pozabave seksom, jer ih to stavlja u ulogu “učiteljice” ili “učenice” u procesu seksualnog razvoja, a one žele da se, kroz plamen strasti, spontano dešava seksualno spajanje. Kako to nije moguće kada postoji problem, takva postavka stvari još više produbljuje njihovo nezadovoljstvo i razočaranje.
Odakle to da se seks može obaviti bez uslova? – često pitam klijente koji su došli da reše svoje seksualne probleme.
– Pa, jer sam ponekad opušten i nemam uspešan seks, a nekada sam u istom stanju (ili sam čak i napetiji), a seks bude uspešan... Kako je to moguće? – izražavaju oni svoju poteškoću...
Prava zagonetka za nas terapeute.
Ali, u stvari, ti klijenti ne razlikuju dobro nivoe napetosti i nivoe opuštenosti. Često im na površini stvari deluju ok, a duboko dole su nemirni. Oni imaju svesnost samo o nekim perifernim zbivanjima, a o onome što potiskuju nemaju dovoljno uvida.
Kako reče jedan moj klijent gotovo “ponosno”: Kako mogu da znam o čemu se radi ako to potiskujem? I zaista, ako je navika duboko ukorenjena, onda je taj mehanizam odbrane suviše jak da bi bio eliminisan na prečas. Osobe se drže toga, te lažne sigurnosti, jer ne bi da otvaraju Pandorinu kutiju. Na seansi, kroz razgovor, otvaramo je pažljivo uz poverenje da se ništa strašno neće desiti.
Ta dozvola da se zaviri u sopstvenu intimu uz pomoć terapeuta omogućava postepeno stvaranje drugačijeg odnosa sa svim aspektima koje smo odbacivali, negirali ili ih se stideli. Ništa u suštini nije bilo pogrešno, već je u pitanju iskrivljeni odnos prema ljubavi, seksu i odnosima prema drugim ljudima, koji je stvoren na bazi izbegavanja. Izbegavati znači akumulirati puno strahova. Kroz strahove je percepcija sebe i drugih iskrivljena.
Mnogi smatraju da je društvo surovo i da će biti odbačeni, ali čak i da je to u nekim slučajevima tako, kakve to veze ima sa našim partnerom? Nije li ljubavna veza mogućnost boljeg upoznavanja sebe i svoje unutrašnjosti? Nije li partner spona za bolje razumevanje sebe? Nije li ljubav mogućnost da se čovek ponovo rodi?
Neki klijenti se, čak i kada dođu na terapiju, grčevito drže te odbrane, kao da čuvaju najveće svetsko bogastvo, često posmatrajući seksualnu stvarnost izolovano od njih samih. Oni su mišljenja: Ja ne moram da se bavim svojim emocijama, da pričam o tome sa partnerkom, da povećavam svesnost o sebi kroz deljenje sa drugom osobom, ja treba da budem sposoban da imam seks bez toga...
To ne ide tako kalkulativno – ako želite stvarnu promenu, onda se apsolutno predate, do kraja. Za takvu vrstu promene identiteta potrebna je hrabrost, potrebno je da se izađe iz “primitivnih” i “malograđanskih” okvira, iz uskogrudosti lažnog selfa i da se spuštenih ramena kreće napred. Ipak, ljudi to shvataju kao poraz, pomirenje da se stvari neće promeniti iako je to baš suprotno ako je svesno urađeno.
To predstavlja strpljivo građenje nove pozicije, iz koje sigurnost ne dolazi starim, iskrivljenim putem, već novim, koji nas povezuje sa našim istinskim potrebama i željama, a ne samo sa tuđim.
I tu dolazimo do glavne stvari: može li, na primer, osoba koja se na površini predstavlja kao „mačo muškarac“ odigrati tu ulogu i u seksu, i ima li sve to smisla ako znamo da mačo pozicija nije seksualno najpametnija stvar na planeti?
Ipak, mnogim muškarcima je upravo ta pozicija najizazovnija, jer se ne osećaju dovoljno muževnim, ponekad zbog seksualnih problema, a često i zbog drugih “manjkavosti”, pa se trude da se dokažu i tako predstave u tuđim očima. Kada se nesvesno poslože kockice, oni uspeju da imaju “ok” seks, ali to stanje je neodrživo, jer identitet još nije stabilizovan. Do pravog identiteta se ne stiže pukim ponavljanjem seksualnih odnosa, već kroz drugačiju percepciju sebe, partnera i seksualnih aktivnosti.
