Film Toma
Tomina duša - duša svih nas
Napomena: tekst sadrži spojlere.
Prošlo je više od 3 nedelje otkako sam prvi put pogledao fantastični film Toma, i još uvek mi iz glave ne izbija ta prelepa muzika, pesma, emocija i živa duša koja je predstavljena u samom filmu. Da budem iskren, ja ih maltene svakodnevno dodatno oživljavam gledajući delove iz filma Toma na YouTube-u.
Moj susret sa Tomom datira još iz srednjoškolskih dana, kada me je moj drug Ljupče zarazio njime – slušali smo njegove pesme i pevali ih zajedno, jednom stojeći ispred orkestra kasno u noć, u prelepom Valdanosu – vojnom odmaralištu, gde sam često letovao. Pevali smo čak i “Dotak’o sam dno života”, iako smo u realnosti suštinski bili daleko od toga, ali identifikovali smo se sa stihovima punim bola i tuge, koje smo zamišljali u našim ljubavnim životima.
Ta Tomina autentična tuga je bila toliko jaka, da nije mogla da nas ostavi ravnodušnim. Kasnije, od tadašnje devojke sam dobio i knjigu o Tomi, pa sam kompletirao sliku o tom “nesrećnom” čoveku. Dugo je izbegavao bol, stid i patnju zbog siromaštva, zapravo pokušao je da te osećaje sublimira u nešto dobro, pesme koje će pročistiti njegovu dušu i otvoriti novi kanal povezivanja sa sobom i celim svetom.
Nažalost, uz pesme je išao i alkohol, jer je boravio po kafanama, a sa zarađenim novcem i još jedan porok – kocka, koja je dodatno opustošila i istrošila "jadnu" dušu iz Pečenjevca.
Film o Tomi preporučujem svima, čak i onima koji ga nisu slušali, jer otvara priču o zaboravljenim vrednostima: lepoti da se živi u trenutku, da se voli i pati, da osećamo život u svojoj potpunosti... i, kako reče Toma na jednom mestu u filmu: „Ne meri se život po broju godina na koje ga razvučeš, već koliko života staviš u svaki dan.“
Velika je to mudrost, moj Tomo, ali ti si se malo zaigrao, da ne kažem zloupotrebio to, na svoju štetu.
Osećao je on da se tako uništava, ali kao malo dete se inatom branio od razuma koji bi ga malo disciplinovao i balansirao. Nije da nije pokušavao da prestane da pije i kocka kada se oženio, ali uvek kratkog daha.
Iako u početku nije posebno voleo da pije, prigrlio je te poroke kao način da se bude s drugima i “spravi” sa tugom, bolom i teskobom, bez da stane i zapita se: ima li sve to smisla i kuda me to vodi?
Po njemu je imalo jer, koliko je patio, toliko je dobro pisao i komponovao. Što je bio nezadovoljniji, pesme su mu bile sve bolje i bolje. “Srećni ljudi ne pišu” – to je bukvalno važilo za Tomu. Kao da je shvatio da je pesma jedino što ima, pa nije hteo da je pusti, kao ni alkohol, kocku, ni taj nesrećni stil života.
U jednom dijalogu u filmu doktor ga suočava sa njegovom infantilnošću, sa potrebom da odbrani svoj neprimereni životni stil, pa mu direktno saspe sve što ne valja u lice, iako je ovaj došao samo da zagrli svog doktora.
Nije mu bilo bitno da živi sređen život, jer nije video lepotu u takvom "sterilnom" življenju, hteo je više od toga, više od života, van pravila i normi, pa je otišao u drugu krajnost, koju je nepotrebno branio do same svoje smrti.
Međutim, iako doktor na neki način predstavlja glas razuma, ni on ne živi ispunjen život. Zaboravio je na sitne, male stvari koje život znače, na izražavanje emocija, na dečju nevinost i naivnost, na sve ono što Toma "propagira", pa je njegova žena morala da oboli od raka i na kraju umre, da bi se on "probudio".
Za ovo poslednje zaslužan je i Toma, koji mu sugeriše da uradi nešto u vezi sa njom i njihovim brakom, da odvede suprugu na neko putovanje, u neki restoran, itd...
Pre njene smrti, jedna od najtužnijih scena u filmu je kada on iznenadi svoju ženu tako što je izvede u restoran gde su samo njih dvoje i gde se Toma pojavljuje sa osmehom svirajući pesmu “Za Ljiljanu” – kako se i zvala njegova supruga u filmu, pa njih dvoje plešu i tu vidimo suze u očima doktora, kao žal za svim propuštenim prilikama, momentima koji život znače, kao i to da je on takođe satkan od emocija uprkos strogom izgledu i dominantnom raciju.
Po mom mišljenju, to je najpotresnija scena u filmu i, iako takvih scena ima mnogo, ona ukazuje na sve nas: jedne, koji žive Tominu stvarnost, onu koja je obojena srcem i dušom, poetsku, i druge, koji žive doktorovu, razumnu, logičku, suviše analitičku stvarnost.
Film je moćan jer pokazuje mogućnost da učimo jedni od drugih; s jedne strane je doktor, koji je izašao u susret "Tominoj" duši, pa ga je kasnije pratio na turnejama, pomažući mu da sačuva ono vredno pevanje koje ga je krasilo godinama, a sa druge, Tomina apstinencija od alkohola i kocke kao najbolja vrsta zahvalnosti prema doktoru u borbi protiv opake bolesti.
Zapravo, obojica su se pomerila od sopstvenih neprikosnovenih principa, što im je vremenom omogućilo da postanu istinski prijatelji, a u tome i leži sva lepota upoznavanja samoga sebe. Umesto da budemo zakovani za jednu krajnost, možemo da se bolje izbalansiramo, da živimo radosnije, a to je moguće samo ako nas srce vodi, a razum ga prati.
Nažalost, Tomi je bilo prekasno da novostečenu mudrost iskoristi za totalno čišćenje sopstvene duše i tela, ovoga puta na razvojan način, kroz lekovit samorazgovor sa sobom i drugima. A to je ono što je svakom od nas potrebno – suočiti se sa sobom kroz činjenice i ne izbegavati, niti maskirati razna emotivna stanja.
Kada bi se ponovo rodio, ne znam da li bi Toma otišao na psihoterapiju da leči svoju dušu, ali sigurno bi mu prijalo da malo smiri svoju dušu i spozna novu dimenziju života. Ko zna, možda tada ne bi bilo svih tih prelepih pesama, a možda bi one bile i još lepše – pune ljubavi, radosti i životnog zadovoljstva.
Tomina duša - duša svih nas
Napomena: tekst sadrži spojlere.
Prošlo je više od 3 nedelje otkako sam prvi put pogledao fantastični film Toma, i još uvek mi iz glave ne izbija ta prelepa muzika, pesma, emocija i živa duša koja je predstavljena u samom filmu. Da budem iskren, ja ih maltene svakodnevno dodatno oživljavam gledajući delove iz filma Toma na YouTube-u.
Moj susret sa Tomom datira još iz srednjoškolskih dana, kada me je moj drug Ljupče zarazio njime – slušali smo njegove pesme i pevali ih zajedno, jednom stojeći ispred orkestra kasno u noć, u prelepom Valdanosu – vojnom odmaralištu, gde sam često letovao. Pevali smo čak i “Dotak’o sam dno života”, iako smo u realnosti suštinski bili daleko od toga, ali identifikovali smo se sa stihovima punim bola i tuge, koje smo zamišljali u našim ljubavnim životima.
Ta Tomina autentična tuga je bila toliko jaka, da nije mogla da nas ostavi ravnodušnim. Kasnije, od tadašnje devojke sam dobio i knjigu o Tomi, pa sam kompletirao sliku o tom “nesrećnom” čoveku. Dugo je izbegavao bol, stid i patnju zbog siromaštva, zapravo pokušao je da te osećaje sublimira u nešto dobro, pesme koje će pročistiti njegovu dušu i otvoriti novi kanal povezivanja sa sobom i celim svetom.
Nažalost, uz pesme je išao i alkohol, jer je boravio po kafanama, a sa zarađenim novcem i još jedan porok – kocka, koja je dodatno opustošila i istrošila "jadnu" dušu iz Pečenjevca.
Film o Tomi preporučujem svima, čak i onima koji ga nisu slušali, jer otvara priču o zaboravljenim vrednostima: lepoti da se živi u trenutku, da se voli i pati, da osećamo život u svojoj potpunosti... i, kako reče Toma na jednom mestu u filmu: „Ne meri se život po broju godina na koje ga razvučeš, već koliko života staviš u svaki dan.“
Velika je to mudrost, moj Tomo, ali ti si se malo zaigrao, da ne kažem zloupotrebio to, na svoju štetu.
Osećao je on da se tako uništava, ali kao malo dete se inatom branio od razuma koji bi ga malo disciplinovao i balansirao. Nije da nije pokušavao da prestane da pije i kocka kada se oženio, ali uvek kratkog daha.
Iako u početku nije posebno voleo da pije, prigrlio je te poroke kao način da se bude s drugima i “spravi” sa tugom, bolom i teskobom, bez da stane i zapita se: ima li sve to smisla i kuda me to vodi?
Po njemu je imalo jer, koliko je patio, toliko je dobro pisao i komponovao. Što je bio nezadovoljniji, pesme su mu bile sve bolje i bolje. “Srećni ljudi ne pišu” – to je bukvalno važilo za Tomu. Kao da je shvatio da je pesma jedino što ima, pa nije hteo da je pusti, kao ni alkohol, kocku, ni taj nesrećni stil života.
U jednom dijalogu u filmu doktor ga suočava sa njegovom infantilnošću, sa potrebom da odbrani svoj neprimereni životni stil, pa mu direktno saspe sve što ne valja u lice, iako je ovaj došao samo da zagrli svog doktora.
Nije mu bilo bitno da živi sređen život, jer nije video lepotu u takvom "sterilnom" življenju, hteo je više od toga, više od života, van pravila i normi, pa je otišao u drugu krajnost, koju je nepotrebno branio do same svoje smrti.
Međutim, iako doktor na neki način predstavlja glas razuma, ni on ne živi ispunjen život. Zaboravio je na sitne, male stvari koje život znače, na izražavanje emocija, na dečju nevinost i naivnost, na sve ono što Toma "propagira", pa je njegova žena morala da oboli od raka i na kraju umre, da bi se on "probudio".
Za ovo poslednje zaslužan je i Toma, koji mu sugeriše da uradi nešto u vezi sa njom i njihovim brakom, da odvede suprugu na neko putovanje, u neki restoran, itd...
Pre njene smrti, jedna od najtužnijih scena u filmu je kada on iznenadi svoju ženu tako što je izvede u restoran gde su samo njih dvoje i gde se Toma pojavljuje sa osmehom svirajući pesmu “Za Ljiljanu” – kako se i zvala njegova supruga u filmu, pa njih dvoje plešu i tu vidimo suze u očima doktora, kao žal za svim propuštenim prilikama, momentima koji život znače, kao i to da je on takođe satkan od emocija uprkos strogom izgledu i dominantnom raciju.
Po mom mišljenju, to je najpotresnija scena u filmu i, iako takvih scena ima mnogo, ona ukazuje na sve nas: jedne, koji žive Tominu stvarnost, onu koja je obojena srcem i dušom, poetsku, i druge, koji žive doktorovu, razumnu, logičku, suviše analitičku stvarnost.
Film je moćan jer pokazuje mogućnost da učimo jedni od drugih; s jedne strane je doktor, koji je izašao u susret "Tominoj" duši, pa ga je kasnije pratio na turnejama, pomažući mu da sačuva ono vredno pevanje koje ga je krasilo godinama, a sa druge, Tomina apstinencija od alkohola i kocke kao najbolja vrsta zahvalnosti prema doktoru u borbi protiv opake bolesti.
Zapravo, obojica su se pomerila od sopstvenih neprikosnovenih principa, što im je vremenom omogućilo da postanu istinski prijatelji, a u tome i leži sva lepota upoznavanja samoga sebe. Umesto da budemo zakovani za jednu krajnost, možemo da se bolje izbalansiramo, da živimo radosnije, a to je moguće samo ako nas srce vodi, a razum ga prati.
Nažalost, Tomi je bilo prekasno da novostečenu mudrost iskoristi za totalno čišćenje sopstvene duše i tela, ovoga puta na razvojan način, kroz lekovit samorazgovor sa sobom i drugima. A to je ono što je svakom od nas potrebno – suočiti se sa sobom kroz činjenice i ne izbegavati, niti maskirati razna emotivna stanja.
Kada bi se ponovo rodio, ne znam da li bi Toma otišao na psihoterapiju da leči svoju dušu, ali sigurno bi mu prijalo da malo smiri svoju dušu i spozna novu dimenziju života. Ko zna, možda tada ne bi bilo svih tih prelepih pesama, a možda bi one bile i još lepše – pune ljubavi, radosti i životnog zadovoljstva.
